"Radikalisimus" ili kakav nam je premijer potreban

Reč ministar došla je u srpski iz latinskog (minister) i znači sluga. Budući da je premijer samo prvi među ministrima, ovim tekstom želim da objasnim kakav prvi među slugama treba Srbiji.

Na prvom mestu trebao bi da ima razvijenu veštinu ćutanja. Ona ume da odlično prikrije sopstvenu ličnost, a pravilno upotrebljena lako se pretvara u veštinu posmatranja tuđih duša i psihologija. U svim trenucima morao bi da gospodari svakim nervom svog lica u koje mora da bude uzidana tišina. Ako kojim retkim slučajem i progovori, jednako bezbojnim glasom morao bi da izgovora najobičnije društvene fraze ali i objavu rata. Morao bi da se jednako bešumnim korakom kreće kako kroz palate svetskih moćnika koji ga tapšu po ramenu, tako i kroz razgnevljenu masu ogorčenih studenata/proletera/sluđenih birača/loše plaćenih štrajkača koja traži njegovu glavu. Sve u svemu mora da ima veštinu maestralnog samosavlađivanja (vidi u rečniku odrednicu Koštunica). Živci ne smeju da gospodare njime, čula ne smeju da ga zavode, strasti moraju da proključaju i malaksavaju iza neprobojnog zida njegovog kamenog lica (obavezno vidi odrednicu Lavrov, a može i Koštunica). Ukratko, pljuskovi vašarske rečitosti praćeni širokim repertoarom emocija i mahnitanje pri punoj svesti su apsolutno nedozvoljeni.

Na drugom mestu, ako je i častoljubiv i ambiciozan ne sme da bude slavoljubiv i sujetan. To znači da i kada postane svestan svoje moći ne smeju da ga zavedu njene jeftine spoljne manifestacije ili njeno ruho pa da ga obuzme megalomanska kuromanija. Zabranjeni su mu oduševljavanje prostačkim junaštvima ili mržnja prema ljudima koji imaju dovoljno karaktera da mu u lice saopšte njegove mane. Neprijatna istina ne sme da mu se dotura potajno, ispod ruke, kao da je krijumčarena roba, već mora da je sam potraži. Ljudima ne sme da prebacuje nedostatak vrline koje sam nije u stanju da demonstrira. Ne sme da kad je gladan priča jedno a kada se zasiti drugo.

Dalje, ne sme da se zaleće jer rezultati odluka nikad ne pripadaju onima koji ih gromoglasno donesu, već onima koji ih u tišini sprovedu. Ako se i zaleti, ne sme da bude kukavica i da odbija da prizna svoje greške. Nema stvari na ovom svetu koja je kriva za više loših odluka nego kukavičluk. Ne opijaju se umišljeni diktatori velikim delima, nego velikim rečima. Kada narod opčinjen nedotupavim rečnikom traži energične (čitaj: idiotske) mere vođama nedostaje hrabrosti da priznaju da su bili samo u jednoj jeftinoj utakmici lova na narodne simpatije. Rečju, pametni sluga ne sme da usled kukavičluka, budalastim delima pokuša da dostigne svoje budalaste reči. S tim u vezi najvažnije je da ne čujemo kako se hvali da je strancima skresao u lice reč nikad, jer je ta reč kod diktatora uvek uvod u delo kapitulacije.

Ne sme da se okruži karakternim evnusima, duševnim robljem, demagozima, spletkarošima ili slatkorečivcima koji se na jedan njegov poziv toplo znoje uzdrhtali i savijenih leđa (ili da sam postane takav). Srbija je i bez njegovih saradnika prepuna analitičara opšte prakse riblje krvi sa očima kao na ulju, koji su gladni svakovrsnih položaja, a nedostojni i elementarne pažnje. Mora da bude svestan da kao što se slobodne duše ne mogu prinuditi na ropstvo, tako se i ropske duše, ako takve odabere za svoje okruženje, ne mogu prinuditi na slobodu. Rečju, ne sme da se boji da poveri posao uspravnim, trezvenim i razboritim, ukratko boljima od sebe (ili da od njih traži savet). Lako će ih prepoznati: to su oni što usled viška karaktera odbijaju da sakriju svoje neslaganje i neodobravanje.

Morao je da ima prekid u političkoj karijeri odnosno privremeni neuspeh. Onaj ko na narod stalno gleda sa vrha kule vlasti taj poznaje samo varljiv osmeh i nepouzdanu uslužnost podanika. Ko stalno drži merilo u rukama taj izgubi meru. Ništa ne slabi čoveka kao stalni uspeh, ništa ga ne čini većim mekušcem od stalnog bogatstva, ništa ne zatupljuje više od stalnog odobravanja klimoglavaca.

Ne sme da pomisli da Srbije pripada njemu i da sav njen narod treba da posluži da nesposobna rodbina, neobrazovani kumovi i politički nadničari iz sopstvenog okruženja svoju pomena nevrednu i praktično nepostojeću profesionalnu prošlost zaviju u hermelin.

Ne sme da poželi da bude previše gospodar ni premalo sluga inače će svoj politički greh što nije služio visokom delu i trajnim idejama već prolaznoj milosti stranih moćnika i varljivoj naklonosti „pučine grdne“ ispaštati sa zelenaškim kamatama. I to ne u novcu.