Patriotski i antikolonijalni osećaj u narodu danas je ubedljivo većinski

Postoji određena potreba svakog čoveka, svakog pojedinca, da vreme u kome živi percipira kao najgore i najtragičnije. Samim bacanjem u „okean postojanja“, kako to poetski na jednom mestu naglašava Andrić, susrećemo se sa težinom života, težinom misli, i neretko za to okrivljujuemo okruženje i vreme našeg bivstvovanja. Postavlja se pitanje kako onda zaista, objektivno, možemo da ocenimo u kom stanju se društvo nalazi.

Jedan od jasnih pokazatelja lošeg društva, društva „u raspadnju“, nisu podele, velike polarizacije i neslaganja sama po sebi, već to jeste pojava „lova na misleće biće“. Svedoci smo da u Srbiji već godinu i po dana postoji ozbiljna podela u narodu, i da je diskreditacija i diskrimanacija sa obe strane, ukoliko eksplicitno ne stanete na jednu, u velikoj meri prisutna.

Profesor Slobodan Antonić je čovek koji već godinama uspešno „preživljava lov“ i bez obzira na situaciju i posledice iznosi svoje mišljenje. Imali smo tu čast da je čuveni srpski sociolog i politikolog razgovarao sa nama o svim bitnim društveno-političkim pitanjima.

Profesore Vaš naučno-istrživački rad iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz dana u dan, iz kolumne u kolumnu, ne samo da dobija sve veću pažnju, pre svega ljudi koji Vas prate, već, čini se, dobija sve više na značaju i u nekoj „stručnoj javnosti“. Zbog toga, pre nego što Vam postavim pitanja od suštinske važnosti za razvoj i opstanak srspkog društva i srpske države, pitao bih Vas kako tumačite rad SANU-u u ovom veku? Da li ste bili iznenađeni prethodnim izborom članova?

Blagodarim na lepom mišljenju o onom što radim. Često sam nekako delovao kao „poludivlji sociolog“, kako se to kaže – stvarao sam, ne samo u naučnim institucijama, već i van njih. Nekada je to bilo i odmetnuto od tih ustanova, u smislu da sam zastupao izrazito manjinsko mišljenje. Naravno, katkada bi, u određenim pitanjima, to manjinsko mišljenje vremenom postajalo većinsko. Ali bih se onda, po nekim drugim pitanjima, opet našao u manjini. Sada mislim da je to moja sudbina i s tim sam se već pomirio.

Kada je pak reč o SANU, pa i Univerzitetu kakav danas imamo, ove naše značajne nacionalne institucije tokom poslednjih par godina mnoge su iznenadile političkim ili ideološkim angažovanjem svog administrativnog vrha. Ali, naše elite ne odstupaju od opšteg karaktera sistema koji je uspostavljen u Srbiji i koji sam opisao u svojoj poslednjoj knjizi  Neokolonijalizam i inverzni nacionalizam: slučaj Srbije.

Knjiga se može lako naći i čitati na internetu, pa pozivam Vaše čitaoce da je pogledaju.

Početkom ovog veka vaši tekstovi u NSPM zajedno sa tekstovima Đorđa Vukadinovića, bili su kao otvoreni prozor u zagušljivoj medijskog atmosferi eurofanatične retorike. Srpskoj javnosti objašnjavali ste šta su kompradori i kompradorska elita. Sada vidimo šta ta kompradorska elita radi i koliko je moćna u Srbiji. Kako se od nje odbraniti, i da li je uopšte odbrana moguća bez nekog revulicionarnog čina unutar srpskog društva?

Da, u to vreme – sajt NSPM je pokrenut 2002. godine – bili smo gotovo potpuno usamljeni. Postojale su samo dve strane: evrofanatici – političari, novinari i inteligencija koji su slepo ispovedali atlantističku ideologiju; a pored njih su bile tzv. starorežimlije – političari i prateća inteligencija poraženih struktura vlasti SPS i SRS.

Ali, u početku bilo nas je tek nekoliko. I, velika je zasluga NSPM što je istakao zastavu otpora i alternative, omogućivši da se oko nje ljudi okupljaju, a zatim i da po tom modelu prave nove, neformalne strukture

Trebalo je da prođe čak deset i više godina, pa da se formira jedan krug kritičke nacionalne inteligencije, čemu je NSPM izuzetno doprineo. Tek taj krug je zatim omogućio našoj javnosti da se otrezni i da bolje shvati ko su naši „zapadni prijatelji“, odnosno šta je pravi cilj tog beskrajno ponižavajućeg procesa koji se zove „evrointegracije“.

Ali, u početku bilo nas je tek nekoliko. I, velika je zasluga NSPM što je istakao zastavu otpora i alternative, omogućivši da se oko nje ljudi okupljaju, a zatim i da po tom modelu prave nove, neformalne strukture.

Danas je situacija sasvim drugačija. Patriotski i antikolonijalni osećaj u narodu je ubedljivo većinski, a nacionalna inteligencija – sa svim svojim međusobicama – intelektualno je ipak daleko superiornija u odnosu na opslužujuću, autokolonijalnu ideokratiju. U tom smislu, ovih naših četvrt veka „borbe za tumačenje“ nije bilo uzalud.

Knjiga koju ste izdali 2015. godine Još nije gotovo – Milošević uzdrmala je srpsku javnost, bez obzira što su se medijski moćnici trudili da je ignorišu. Danas, više od 10 godina kasnije, ovaj naslov posebno je aktuelan. Zbog čega ste napisali ovu knjigu? Da li ste menjali tokom vremena i svog sazrevanja, ličnog i profesionalnog, mišljenje o Slobodanu Miloševiću? Ako jeste, zbog čega, i kakvo će biti njegovo mesto u srpskoj istoriji?

Ali, moramo prevrednovati i njegovu istorijsku ulogu, naročito nakon Miloševićevog izuzetnog držanja pred Haškim tribunalom. On tu ni u jednom trenutku nije pokušao da spasava sebe tako što će gurati pod led svoju zemlju i svoj narod

Miloševića sam na jedan način sagledavao devedesetih, a na drugi način posle 5. oktobra. Tada se desila kolonijalna kontrarevolucija – narod je prevaren i uguran u novu vrstu ekonomske, političke i kulturne zavisnosti. Privatizacija nam je nanela veću štetu nego bombardovanje 1999. godine. Prevarno odvajanje Crne Gore i asistirana secesija Kosova – sve su to bili delovi istog neokolonijalnog projekta. U tom svetlu, morala se prevrednovati i politička uloga Slobodana Miloševića.

Ali, moramo prevrednovati i njegovu istorijsku ulogu, naročito nakon Miloševićevog izuzetnog držanja pred Haškim tribunalom. On tu ni u jednom trenutku nije pokušao da spasava sebe tako što će gurati pod led svoju zemlju i svoj narod. Uskoro se navršava 20 godina od njegove smrti. To je još jedna prilika da se objektivno sagleda njegovo nasleđe – kako njegove greške, tako i njegove zasluge.

Pre nešto više od tri godine izdajete knjigu, studiju Srbi i Rusi – dva zavetna naroda. Emir Kusturica njoj pridaje izuzetan značaj, jer kako on kaže objašnjavate odnos Zapada prema Srbima i Rusima i njihovo suštinsko nerazumevanje ova dva naroda. Kakav je po Vašem mišljenju danas odnos Srba i Rusa i koliko se razlikuje odnos dve države od odnosa dva naroda? Koliko smo upućeni jedni na druge?

Današnji Srbi su počeli bolje da upoznaju prave Ruse, one od krvi mesa, tek posle 2022. godine. Tada su, bežeći od rata i sankcija, Rusi stali da se doseljavaju u Beograd, Novi Sad i druge naše gradove. Onda smo videli da nisu baš kakvi smo ih zamišljali. Po držanju i temperamentu nekako su više severnjački narod, mada su nam po veri i jeziku vrlo bliski.

Kada pričate s Rusima o tome, oni vam kažu da nisu oni hladni, već da smo mi laki na obećanjima, koja posle prečesto zaboravljamo. Oni, kao i svi severnjaci, imaju jedan mnogo ozbiljniji odnos prema životu. Naravno da im se onda ta naša „srdačna lakomislenost“ ne može previše dopasti.  

Bilo kako bilo, ti Rusi, od krvi i mesa, u Srbiji su se ipak brzo pokazali kao „idealni stranci“. Ne prave nikom probleme, drže se odvojeno od nas, ali se ipak mnogo brže integrišu u srpsko društvo nego bilo koji drugi tuđinci. Rusi koji su nam došli velikim delom su i visoko obrazovani, pa je njihov doprinos, recimo, rastu IT sektora u Srbiji, na čak milijardu dolara izvoza, izuzetan. Takođe su visoke kulture – jedno vreme u Beogradu nisi mogao da nađeš karte za operu ili koncert od njih.

Sve u svemu, to su stranci za koje kažemo da želimo da ostanu. I u tom pogledu Srbija je nekako s njima imala demografske sreće. Naravno, naši odnosi su daleko dublji i razgranatiji od ovog. Mi od Rusa mnogo očekujemo, kad je reč o zaštiti naše države, naroda i vere. Pogotovo tako mislimo jer su se Srbi u Ukrajinskom ratu, jedini u Evropi „zapadno od Minska“, stavili na rusku stranu.

Stoga se svi nadamo da će Rusi to umeti da cene, kada budu završili ovaj rat onako kako se to mora uraditi.

Vaše tekstove i analize, kako kaže već pomenuti veliki Emir Kusturica, ni Fejsbuk, ni Gugl nisu uspeli da zabrane zbog one Vaše čuvene međurečenice i uputnice pročitati ovde. Vaš uporni i srpljivi metodološki rad je za divljenje. Koliko je teško pratiti i citirati tekstove osvedočenih srbomrzaca, i da li se u Srbiji sve svodi na entuzijazam pojedinaca kada je u pitanju naučno-istrživački rad, pre svega mislim na društveno-humanističke nauke?

Trudim se da potkrepim koliko god mogu ono što kažem, a ostrašćenost i pogubnost autošovinizma, kao udarne pesnice autokolonijalne ideologije, valja da ostane zabeležena i za istoriju. Taj „etnomazohizam“ ili „invertni nacionalizam“ nije samo opasan u smislu normalizacije naše inferiornosti u odnosu na Zapad. On može da bude i kriminalan izgovor za okolne nacionalizme, kako bi krenuli u „konačni obračun“ sa Srbima i Srbijom.

Nekad ne znam šta je pogubnije i opasnije za nas kao narod: atlantistički imperijalizam, hrvatski, bošnjački ili albanski nacionalizam, ili pak beogradski, novosadski ili niški autošovinizam

Nekad ne znam šta je pogubnije i opasnije za nas kao narod: atlantistički imperijalizam, hrvatski, bošnjački ili albanski nacionalizam, ili pak beogradski, novosadski ili niški autošovinizam…  Moramo da budemo pametni s tim, pa će i Bog malo da nas pogleda…

Kada smo već pomenuli Kusturicu, voleo bih samo da ukratko prokomentarišete napade koji se prethodnih dana i meseci vrše na našeg proslavljenog umetnika preko raznih medija.

Kusturica je jedan od najkreativnijih i najvećih ljudi našeg vremena. On je pravi „čovek s vizijom“, obdaren orijaškom, stvaralačkom snagom. Treba otići u Andrićgrad, koji je on stvorio, u Andrićev institut koji je on pokrenuo i koji on vodi, pa da se shvati šta sve jedan čovek može da uradi za kulturu i za svoj narod.

Kusturica je mogao da sve ove godine, kao svetska zvezda, uživa po Sejšelskim ostrvima ili Monacima. A on je ipak odlučio da, uprkos svakog nerazumevanja i svake zavisti, podigne jedan veličanstveni identitetski stub, jedan svetionik, kakav su Andrićgrad i Andrićev institut.

Da je uradio deseti deo toga što je Kusturica napravio, svako od tih zavidljivaca i spletkaroša koji ga napadaju uši bi nam probio hvalisanjem. Zato pozivam svakog ko može da poseti Andrićgrad, a svakog ko ima internet da ode na sajt Andrićevog instituta, pa da preuzme sve te knjige i zbornike čiji je on spiritus movens.

Svako može da se uveri kakvu je majstorsku radionicu tamo načinio Kusta – a sve u slavu kulture i snage identiteta srpskog naroda s obe strane Drine. Ovo mu, naravno, naši dušmani nikada neće oprostiti. A mi, nažalost, nekako ne umemo da pokažemo koliko to cenimo i koliko ga zapravo volimo.

Profesore, kakva je uloga SPC u današnjem vremenu. Veliki broj vernika mišljenja je da Srpska crkva glasno ćuti po gotovo svim bitnim društvenim pitanjima?

Crkvi nije posao da se izjašnjava o dnevno-političkim stvarima, ma koliko ih mi u nekom trenutku smatrali značajnim. Smešno mi je što nam deklarisani ateisti i prononsirani crkvomrzitelji danas najglasnije propisuju šta Crkva treba da radi i kakva treba da bude. A opet, žalosno mi je i što se mnogi vernici povode za njima, pa kao papagaji ponavljaju njihove olinjale floskule, a često i sasvim glupe laži.

Na sreću, nikada naši hramovi, barem za mog života, nisu bili puniji nego sada i nikada više mladih ljudi nije živelo liturgijski. U oktobru sam bio u Hilandaru i video reku mladog sveta kako dolazi da se pokloni ovoj svetinji i da se duhovno okrepi. To nisu bili nikakvi religiozni fanatici, već običan svet koji se moli i duhovno uzdiže.

Svi ti mladi ljudi su se i politički veoma razlikovali među sobom, ali se zbog toga nisu mrzeli. Oni su se, svi zajedno, trudili da se trpe, čak da se vole, i da se „hrišćanski popravljaju“ – kamo lepe sreće da takav duh vlada u celom našem narodu…

U kom pravcu se razvijaju studentski protesti? Kolika je realna snaga potencijalne studentske liste na predstojećim izborima?

Studentski protesti su probudili veliku energiju i velike nade u našem društvu. Ali oko tog pokreta su se odmah sjatili i različiti politički parazati, pa i pravi politički „demoni“ – ne samo domaći nego i strani. Studenti su se sada vratili svojim školskim obavezama, ali politički deo njihovog pokreta izlazi na izbore.

No, kad uđete u politiku, a ona traži stopostotnu posvećenost, prestajete da budete student i postajete političar. Ne možete biti i jedno i drugo. Istina, studenti na svojoj listi hoće da kandiduju profesore i javne ličnosti. Ali, ti ljudi u skupštini neće biti studentski pokret, već će biti samo još jedna politička stranka.

Dakle, studenti su, u političkom smislu, krenuli putem na kom će ili prestati da budu studenti, ili će ih predstavljati ljudi koji su došli sa strane i nisu jezgro njihovog pokreta. Ne verujem da se to može dopasti biračima. Tačnije, ne verujem da će se baš previše njih držati devize, koja se neprekidno izbacuje: „Glasaću za studentsku listu koga god da oni istaknu“.

Moram podsetiti da sam studentima svojevremeno javno savetovao nešto sasvim drugo – da zahtevaju promenu izbornog sistema, u smislu njegove pune demokratizacije. Umesto za stranke i liste, da se glasa za ljude, s imenom i prezimenom. Na prvim takvim izborima studenti bi bili kontrolori i glavni arbitri. Studenti su, na moju žalost, krenuli drugim putem.

Ali svejedno, najvažnije je da se sadašnja politička kriza nekako reši mirno i izborima. A to je moguće samo ako sve strane dogovore koliko toliko poštene izborne uslove, a zatim priznaju postignuti rezultat na izborima.

Međutim, ne znam da li ste primetili da danas više niko ne govori o izbornim uslovima, o kontroli izbora? To mene lično uznemirava, čak plaši. Kao da se svi spremaju da proglase pobedu na izborima, a onda da se institucije preuzimaju po principu „ko je jači“.

Međutim, ne znam da li ste primetili da danas više niko ne govori o izbornim uslovima, o kontroli izbora? To mene lično uznemirava, čak plaši. Kao da se svi spremaju da proglase pobedu na izborima, a onda da se institucije preuzimaju po principu „ko je jači“.

Da li smo svesni šta to znači? Meni se čini da time rizikujemo da Srbija sklizne u libijski ili ukrajinski haos. I pitam se kome to treba – osim našim neprijateljima?

I za kraj, da li ste i kada poslednji put bili u Leskovcu i koliko znate o istoriji, tradiciji i kulturi našeg kraja?

Hvala Vam na ovom pitanju, jer su Niš, Vranje, Pirot i Leskovac moje omiljene destinacije za porodične izlete ili kraći odmor. Sa suprugom i ćerkicom svake godine po nekoliko dana „radnog odmora“ provedem u ovim gradovima, uživajući u njihovoj opuštenoj atmosferi, arhaičnom jeziku i kulturi humora. Samo da imamo malo bolji standard, naš kvalitet života – s ovdašnjom klimom, prirodom i ljudima – bio bi kao u Italiji ili Francuskoj.

Opet, moram da kažem da ne znamo da cenimo ono što imamo. Malo više samosvesti i samopoštovanja, pa će nas ne samo i drugi više uvažavati, već ćemo i mi sami biti daleko srećniji i smireniji.

Fotografije su preuzete iz lične arhive profesora Antonića, a autor istih je Kosta Milovanović

(leskovackeprice.com)