Internacionalizacija novosadskog vodovoda

U informacionom etru je 1. avgusta 38. godine (od Postanja po autonomaškom računanju vremena) aktivirana tempirana informaciona bomba. Eksplozivnom napravom se pozivaju ambasadori 45 zemalja, kako onih iz regiona, tako i Savezne Republike Nemačke, Republike Austrije, Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, Republike Francuske, Ruske Federacije, Sjedinjenih Američkih Država, Švajcarske Konfederacije, Japana, Narodne Republike Kine i Kraljevine Norveške da pruže zaštitu od navodnih pritisaka:

 “…koje ovih dana sprovodi koalicija okupljena oko Srpske napredne stranke, naročito u gradovima u AP Vojvodini”.[1]

U novom talasu eksplozije se neimenovani i nespecificirani utvrđeni “gradovi u Vojvodini” u koje su se povukli herojski branioci privatno-vojvođanskih materijalnih interesa pred nasrtajem varvarskih hordi sužavaju na dva:

“Dešavanja poput ovih u Zrenjaninu i Novom Sadu, govore da se vraćamo u period progona političkih protivnika zloupotrebom državnih institucija.”[2]

Prema saznanjima informativnih agencija koje imaju izveštače na licu mesta odgovornost za ovaj patriotsko-poslovni čin preuzelo je “Udruženje vlasnika patentnih prava na vojvođansku profesiju” (u daljem tekstu skraćeno-LSV).

Po svemu sudeći bombaši su konačno ostavarili svoje namere od 13. jula ove godine kada je njihov predsednik u nastupu očajanja odbacio pomirljivu hrišćansku versku etiku koja ga je nadahnjivala kroz celokupnu vojvođansku profesionalnu karijeru da na sledbenike i saplemenike, sipa darove pražnjenja svog blagoutrobija. Skromnošću i smernošću koja je krasila svaki njegov političko-poslovno-javno-preduzetno-budžetski poduhvat u tempiranoj bombi za novosadski Dnevnik blagosiljao nas je i obradovao najradosnijim autonomaškim pozdravom:

“… da je internacionalizacija pitanje Vojvodine sada neminovna.”[3]

Na to mu je slučajno okupljeno pučanstvo iz svih nacionalnih zajednica širom AP Vojvodine, ali i pripadnici onih koji zahvaljujući bratskoj ljubavi i nesebičnoj pomoći koju su za vreme Drugog svetskog rata pružali šizmaticima za nagradu više nisu među nama, odgovorilo:

“Vaistinu će biti nezavisna!”

Ovu blagu vest koja će nas sve usrećiti već istog dana pozdravili su i pripadnici vojvođanskog ogranka Hezbolaha, “Zrenjaninski oslobodilački tigrovi javnih preduzeća” i Novosadska brigada apotekarskih mučenika “Nejavna nabavka”. Radosti su se pridružili i istaknuti privatno i poslovno neostvareni pojedinci vojvođanskog oslobodilačkog pokreta čijih se imena izveštači, iz čistog strahopoštovanja, ne mogu da sete.     

Za svakog ko pažljivo posmatra eksploziju postavlja se pitanje koja su to strašna dešavanja “…poput onih u Zrenjaninu i Novom Sadu…” koja zaslužuju da se dve nedelje stara strašna pretnja o internacionalizaciji “…pitanja Vojvodine…” zaista i ostvari. Pitanje koje se, dakle, postavlja i koje zahteva odgovor jeste koja je to inicijalna kapisla, koji je to povod, koji je to mehanizam koji je doveo do toga da se radosni zvaničnici LSV u prazničnom duhu upuste u šenlučenje i izvuku osigurač iz te mironosne eksplozivne naprave?

Pomenuto ubojno sredstvo ima šifrovano ime: “internacionalizacija vojvođanskog pitanja”. Ono će, kada počne da ispaljuje svoj blagorodni tovar, sve u Srbiji da dovede u red, a naročito “…SPC, konzervativne delova vojske i policije, nedemontirane Miloševićeve tajne službe, Koštunicu, Nikolića, Dačića i njihove istomišljenike”.[4] Ove pojedince, grupe pojedinaca i organizacije LSV vidi kao one koji nose “…mračna, antievropska i anticivilizacijska razmišljanja...“[5] kojim se ide u „...anticivilizacijsko potiranje različitosti, koje u krajnjem vodi hermetizaciji i izolaciji Srbije“.[6]

Kada je u pitanju jedan od dva grada koji su izričito pomenuti kao mesta stradanja profesionalnih vojvođana, Zrenjanin, LSV nam sama daje odgovor. U pitanju je navodni „pritisak na…   …potpredsednika stranke i poslanika u Skupštini AP Vojvodine Aleksandra Martona, a samim tim i na Ligu socijaldemokrata Vojvodine i…   …birače…” u koji je navodno “…uključena i policija…”.[7]

Međutim, kada je u pitanju Novi Sad, LSV ne zadovoljava naše, ali i interesovanje međunarodne zajednice, kojoj je upućen apel koji, nesumnjivo, predstavlja “internacionalizaciju” čim se traži uplitanje stranog faktora u prostor odlučivanja nosioca suvereniteta u Republici Srbiji. Iz saopštenja LSV se uošte ne vidi koje je to “dešavanje” koje se posebno izdvaja kao vid “pritiska” ili “progona” herojskih branilaca vojvođanskih interesa od nasrtaja “koalicije okupljene oko SNS”. Takođe, kada su u pitanju ostali utvrđeni  “gradovi u AP Vojvodini”, a tu se misli na one koji nisu izričito pomenuti, inicijator internacionalizacije pitanja Vojvodine nikako da nas sablazni činjeničnim opisom dela “progona” i “pritisaka” kojim su poslednjih 12 godina izloženi slabo plaćeni, slabo hranjeni i ubojnim sredstvima ekskluzivnih ugovora o javnim nabavkama oskudno opremljeni junaci vojvođanskog otpora.

U nedostatku informacija zabrinuti internacionalni posmatrači, koji  efekte “Čankovljevog koktela” gledaju sa sigurne udaljenosti, sa strahom pokušavaju da u svom umu vizuelizuje scene užasa koje preživljavaju pripadnici LSV i da se saživi sa njima kako bi razumeo njihov bol i patnje.

I na kraju shvataju.

Vladajuća koalicija sa republičkog nivoa vlasti će se preslikati i u Novom Sadu.

I to je to.

Ništa više i ništa manje.

Ali za LSV i Čanka – SVE.

Ni Statut APV, ni Zakon o nadležnostima APV, ni Ustav Srbije, ni glad u Etiopiji, ni genocid u Darfuru, ni eksplozija u Černobilju, ni cunami u Indoneziji, ama baš ništa na ovom svetu nije zavredelo “internacionalizacije vojvođanskog pitanja” koliko smena vlasti u Novom Sadu.

A sa tom smenom ide i gubitak JKP “Novosadski vodovod”, najjačeg JKP koje LSV čerupa.

Upravo iz ovog razloga sam ovaj tekst naslovio kao “Internacionalizacija novosadskog vodovoda” jer to je jedino što je sledbenicima LSV sveto. Za sve drugo ih je briga. Kada treba da izgube mogućnost da javno nabavljaju i praktično privatizuju JKP “Novosadski vodovod” putem ugovora o dugoročnom poslovno-tehničkom partnerstvu sa nekom stranom, mislim francuskom firmom (taj ugovor su pokušali da proguraju u prošlom sazivu novosadske skupštine ali ih je opozicija zaustavila) onda je đavo odneo šalu pa će se “internacionalizovati vojvođansko pitanje”.

Svoje profesionalno vojvođanstvo su dobro naplaćivali svih ovih godina kojih su bili na vlasti i sada kada treba da se bave autonomašenjem o svom “ruhu i kruhu” i za ideale, sada kada na njega treba da troše svoju energiju, vreme i novac, a ne da od njega zarađuju, onda su se setili da nas sve dovedu u opasnost “internacionalizacijom vojvođanskog pitanja”. Njihova logika je sledeća: ako oni ne mogu da naplate svoju profesionalnu pripadnost vojvođanskom identitetu onda će sve iza njih da propadne, sruši se, nestane i izgori.

Iz ovih razloga sam mišljenja da LSV baš briga za Vojvodinu i narod koji živi u njoj i da oni u stvari brinu za JKP “Novosadski vodovod”.

Otud saopštenje LSV od 1. avgusta nije pokušaj “internacionalizacije vojvođanskog pitanja” već “internacionalizacija novosadskog vodovoda”.

Za kraj malo šale.

Kada su skamenjeni sledbenici LSV i ostalo radosno pučanstvo u neverici pitali Čanka da li je spreman da u potpunosti internacionalizuje vojvođansko pitanje on se, da bi ih uverio da je spreman da ide do kraja, zakleo:

“Tako mi skraćeni postupak javnih nabavki pomogao!”

Autonomaši sada znaju da je spreman, ne samo da položi svoj život na oltar budžetskih sredstava, spreman je i da oduzme tuđi.