Doteraše cara do duvara na srpskom Kosmetu

Doteraše cara do duvara na Kosmetu. Po legendi, Kraljević Marko sultana sabljom uza zid priterivaše jer mu ovaj nedavaše da uz ramazan rujno vino pije. Nemogavši više nazad, kako gusle pevahu, sultan posinku vino blagoslovi i dukatima ga nagradi, a sebi glavu spasi. Neka Marka junaka, sad je drugi vakat, njihovo je vreme na Kosmetu zacarilo (još od kraja agresije '99-te). Ogleda se u „naprednosocijalističkom“ nemuštom prihvatanju ukidanja srpske suverenosti u pokrajini –stepenastim gašenjem državnih institucija i ustanova: pravosuđa, policije, telefonije, pošte, dinara itd. To otrovno saučesništvo u zaokruživanju „kosovske“ državnosti doteralo je preostale Srbe do duvara (zida). I kraj tolikih izdaja, Srbi dole još uvek prkosno opstaju u izolovanim zajednicama, savremenim srpskim getoima gde su im proglašena ustavna prava neprestano ograničavana i ukidana. Koliko do danas, Srbi su držali prištinski univerzitet u Kosovskoj Mitrovici (UKM), a uz njega i ostalo školstvo i zdravstvo, severno i južno od Ibra. Ali, već sutra, 15. marta, najavljenom primenom odavno donetog „kosovskog“ Zakona o strancima (2013), ti ostaci ustanovâ države srpske biće gurnuti u propast. Najugroženija i najranjivija ustanova, Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici ujedno je i najvažniji za bitak Srba na Kosmetu, a posebno za očuvanje preostale urbane sredine, Severne K. Mitrovice. Amputacija mitrovačkog univerziteta iz srpskog pravnog i obrazovnog sistema, bio bi kapitalan, pretežak i beznadežan poraz svih građana Srbije i čitavog srpskog korpusa pride, a za kosmetske Srbe fatalan.

Kao sredstvo poslednjeg koraka zidanja suverenosti „Kosova“ planiran je doneti, a neprimenjeni, Zakon o strancima. Njime se praktično davi mitrovački univerzitet koji do sada sa „kosovskim“ pravnim i obrazovnim sistemom nije imao nikakve veze, već je kao akademska enklava živeo u srpskom pravnom i obrazovnom sistemu na teritoriji otcepljene pokrajine

Sve ovo je posledica „normalizacije“ Srbije sa sopstvenom pokrajinom, obnarodovane starom rezolucijom Gen. skupštine UN (2010). U svojoj već petnaestogodišnjoj malignosti, normalizacija je podrazumevala dobrovoljno, usmenim i pisanim sporazumevanjem, ukidanje i ono malo srpske suverenosti na Kosmetu i građenje „kosovske“ – integrisanim prelazima, carinom, PDV-om pa evo do mitrovačkog univerziteta. Retoričko je pitanje šta bi bila normalnost ako se političkom trgovinom na crno poklanjaju srpske institucije i ustanove radi šibicarske kupovine vremena – da vladam još dan više. A Ustav i integritet? Kakav bre Ustav.

Prethodna vlast se, pre pada 2012. godine, bar nekako pokušavala sakriti iza fraze „standardi pre statusa“, vajno pregovarajući da ne dogovori i da ne da, što se duže može. Ova pak sadašnja, amalgam modernizovanih radikala i prebeglih lukrativnih dosovaca, bukvalno shvativši proaktivnost kao nešto jako „in“, potpuno se uživela u sporoj ali bezgraničnoj servilnoj kooperativnosti – čitaj, institucionalnom čerupanju Srbije na Kosmetu. Po štetočinstvu, možda je možemo tek povezati sa onom Stambolićevom (Petar) iz 1959. godine koja je, ničim izazvana, promenila „nebitnu“ administrativnu granicu prenevši Autonomnoj Kosovsko-metohijskoj oblasti opštine Leposavić, Lešak i deo današnje opštine Zubin potok (do 800 km2), severno od Ibra. Srpski komunisti su u ideološkim slepilu time dozvali Albance baš na vrh Kopaonika, a ovi su ih svesno tu utvrdili. Ne biva to istim grehom.

Kao sredstvo poslednjeg koraka zidanja suverenosti „Kosova“ planiran je doneti, a neprimenjeni, Zakon o strancima. Njime se praktično davi mitrovački univerzitet koji do sada sa „kosovskim“ pravnim i obrazovnim sistemom nije imao nikakve veze, već je kao akademska enklava živeo u srpskom pravnom i obrazovnom sistemu na teritoriji otcepljene pokrajine. Za „Kosovo“ je UKM bio kao pravni duh a ne lice, bez imovine, zaposlenih, studenata. Ali ubuduće, primenom tog zakona većina profesora (od 1000) i studenata (od 7000) neće biti u mogućnosti da radi i studira jer nemaju „kosovsku“ ličnu kartu, niti dozvolu godišnjeg ili stalnog boravka. Kao stranci u rođenoj državi, oni bi mogli da borave na Kosmetu najduže tri dana. Uz to, profesori i asistenti bi morali da dobiju i dozvolu za rad od „kosovske“ agencije.      

Čemu se, došavši na red za odstrel, Univerzitet u Mitrovici mogao nadati. Zaštiti vladara srpskog, dokazano je, ne – čak i kad bi ovaj hteo a ne želi, ne bi imao čime (više se ne okuplja ni vojska oko Prokuplja, buke radi). Pravnog leka nema, ni bežanja od prihvaćene normalizacije (Brisel i Ohridsko jezero, 2023). Pomoći Zapada nema, a Kurtijeve milosti još manje. Sve su prilike da će taj zakon, izvađen kao kostur iz ormara poslužiti albanskom cilju: da se Srbi zaplaše, a univerzitet, sa preostalim školstvom i zdravstvom, natera u beg. Da li će to biti u formi pripajanja UKM „Isi Boljetincu“ (univerzitet u J. Mitrovici) ili iz Beograda organizovano progonstvo na rad u hangarima Raške i Kraljeva ili administrativno potapanje onog što na Severu posle Zakona ostane, manje je bitno. Svako posredno ishodište primene ovakvog zakona ugasiće, pre ili kasnije, univerzitet, svetionik preostalog srpstva na Kosmetu. A onda će brzih godina, u mraku, netragom i Srbi neakademci bogazom studenata i profesora. Sa svetog opustelog Kosmeta ka Srbiji.

Da li ipak može biti nekog pozitivnog rešenja, bar privremenog? Podvlačimo, pravnog leka nema jer se primena zakona ne može odložiti tužbom sudu – to može da učini samo „kosovska“ skupština. Dalje, Ustavni sud „Kosova“ bi, predvidivo, svaki srpski predlog za proglašenje zakona neustavnim odbio

Da li ipak može biti nekog pozitivnog rešenja, bar privremenog? Podvlačimo, pravnog leka nema jer se primena zakona ne može odložiti tužbom sudu – to može da učini samo „kosovska“ skupština. Dalje, Ustavni sud „Kosova“ bi, predvidivo, svaki srpski predlog za proglašenje zakona neustavnim odbio, a svaki zahtev za donošenje privremene mere, koja bi sprečila sprovođenje zakona do okončanja ustavnog spora, verujemo da ne bi ni pogledao, odbacivši ga u letu. Tribine, apeli, peticije pa čak i ulični protesti ili blokade (koji su u Sev. K. Mitrovici teško zamislivi) ne mogu da donesu više od pirove moralne pobede. Isto je i sa obraćenjem Evropskoj konferenciji univerziteta, čiji je UKM član, ili apelima vlastima Srbije koje se odavno po ovom pitanju ionako prave mrtve.

Jedini tračak nade da se primena Zakona odloži, a akademci još neko vreme ostanu na Severu, leži u politici. Zapad uvek može da zamoli Kurtija da na malo bar zaboravi na Zakon, ali tako da on tu molbu ne može da ignoriše. Ako Zapad dobronamerno shvati da za Srbe više nazad nema, da su do duvara doterani, možda nam se posreći. Po prvi put.  

(Delovi teksta izloženi su na tribini „UPKM – privremeno sedište, stalna institucija“, održanoj 3. marta 2026. godine u Severnoj Kosovskoj Mitrovici)