Датум на челу, или песма нас је одржала

Што се естрадних кругова тиче, политика никада није била популарнија. На изборним листама све је више познатих спортиста, глумаца, музичара и других естрадњака, чији се политички активизам, углавном, може окарактерисати као вјештина „умијећа живљења“.     

За политичаре и њихове изборне штабове најзанимљивији су музичари. Од предизборних скупова праве се рок спектакли, мали шлагери сезоне или народњачка весеља, у зависности од тога која се политичка опција заступа. Сваки предсједнички кандидат има омиљеног извођача, који представља заштитни знак сваке иоле озбиљније кампање. Предсједнички избори у ритму музике за кеш.  

Нова је пошаст да су и политичари почели да пјевају у јавним наступима. Најпознатији пјевач међу предсједницима, Барак Обама забавља се уз три акорда блуза са „Ол старс бендом“ на једном предизборном скупу у Бијелој кући пјевајући рефрен из чувеног делта блуза „Свит хом Чикаго“. У исто вријеме у Сирији, Обамина „невидљива рука“ мијења изглед улица и фасада и дерегулише економију Хомса, „ослобађајући“ је ресурса, што доводи у питање народну пословицу да онај ко пјева зло не мисли. Док се туђи домови руше, Обама пјева о слатком дому у Чикагу.

Наши политичари су посебно талентовани. Много више за пјесму, него за политику.

Несумњиво да Динкић није мислио зло, али није испало добро. Зато је, ваљда разочаран, уз пјесму „ломио чаше од кристала“ у Књажевцу. Његов ремикс албума „Случајно и заувек“, називом алудира на Динкићево учешће у формирању влада Србије од петооктобарских промјена па надаље. Његов „монетарни удар“ завршио је неславно.

Јавно су пјевали и Борис Тадић, Томислав Николић и Милорад Додик, али све их је својим пјесмама надмашио премијер Ивица Дачић.        

Пјевао је Дачић „ко би рек`о чуда да се десе“ у Бриселу када се доносила одлука о кандидатури Србије за чланство у ЕУ, послије тога у Београду – „Ја све ове дане чекам да нам сване“. Пјевао је „Јорговане“ и Бешлићеву „Миљацку“ на једном сарајевском дернеку.

Али, никоме није пјевао као високој представници Кетрин Ештон.

Прихватио се микрофона током бриселских преговора, како би смекшао став према Србији да би се добила Заједница српских општина, ма шта та заједница значила.

Слободна интерпретација његове пјесме на Балашевићев оригинал и на екавици могла би да изгледа овако:

Опрости ми, Катрин

 Експресни воз за Брисел

Косовска Митровица, Нови Пазар

Нови Сад, Бањалука, Брисел

полази са четрнаестог колосека

други перон лево

Понављам

Експресни воз за Брисел

Косовска Митровица, Нови Пазар

Нови Сад, Бањалука, Брисел

полази са четрнаестог колосека

други перон лево

На станици у Митровици

притиснут од Кацина

сам чекао на датум

и спремао кампању

Тад дошао је абер

директно из Берлина

док писао сам говор

и седио на пању

Реф.

Опрости ми, Катрин

Немци траже превише

отишло је све до врага

опрости ми, Катрин

добро нам се не пише

нашем датуму ни трага

А баш је добро ишло

и гласање је прошло

постотак је јадан

ал` доста за Европу

Ма џаба сада све то

по злу је, ево, пошло

јер Меркелова прети

да добићемо корпу

Реф.

 И не може нам ништа

помоћи ни Гвидо

јер њега више нико

ни за шта не пита

Помог`о нам не би

ни покојни Ђидо

ни ови  што назор глуме

Јошку Броза Тита

Реф.

И џаба сада и то

што већ се дуго знамо

и што вам на поклон

изронисмо српског пужа

Само речи хвале

смешкате се тамо

али нико од вас

датум нам не пружа

Реф

И машете нам дуго

са бриселског прозора

и зовете на јесен

да дођемо по датум

Ма нека буде тако

ако се већ мора

кад не може другачије

нека буде фатум

Тако би некако требало да изгледа Дачићева пјесма. То што је премијер пјевао Кетрин Ештон, од чијег извјештаја зависи путовање Србије у Европу, није уродило очекиваним плодом јер Ештонова Дачићу за отпјевану пјесму није залијепила датум на чело.   

Данас се много говори о брисању граница између политике и естраде, о свеопштој естрадизације политике, при чему политичари, у недостатку правих одговора на нагомилане друштвене проблеме, све више прибјегавају импровизацији и егзибиционизму. Кулминација је била наступ Ненада Чанка у једном од претходних серијала „Великог брата“. 

Политика никада и није била ништа друго до естрада, само што су неке овдашње занатлије једног од најстаријих заната на свијету умислиле да добро владају сценом, па су бескрајно лошим импровизацијама и учесталим кловновским наступима од политике направили ругло и циркус, а себе промовисали у обичне циркусанте и пајаце.

Влада Србије је много музикална, али се поставља оправдано питање – да ли у тој Влади има и неки мрав, или су само цврчци. Није згорег пјевати, али једном ће морати и за појас да се задјене. Индустрија је на 12 посто од оне прије рата. Остала нам је само земља. Брали би ми плодове, али не може се брати ако се не посије. Такав је закон земљорадње. Само ко ће да сије када се сви дадоше у естраду. Моја мала комшиница, која никако да научи бројати до десет, каже да би, кад порасте, вољела да буде Карлеуша. Опасно ме је забринула. Не пада јој ни на крај памети да се запосли кад порасте, што значи да нема ништа од моје пензије коју она треба да заради.  

А што се тиче премијера Ивице Дачића, Кетрин му можда и опрости, али Срби са Косова и Метохије сигурно неће.