Možda će građani Srbije, obelodavljivanjem svih detalja plana, naći za shodno da spontanim ogromnim skupom u Beogradu podrže taj plan, i zatraže od čitavog sveta, da baš naš premijer odlučno na sebe preuzme teret s Ekonomskog oporavka čitavog sveta, ako taj isti svet, već u startu hoće jedinstveno da podrži genijalni srpski plan?!

I 28. septembra 2014 premijerov brat se našao u središtu medijske pažnje. Tokom beogradske Parade ponosa on je posle nesporazuma sa policijom koja je čuvala naše ponosne građane i njihove goste, premlaćen, dok su i njegova dva službena pratioca bila izložena maltretiranju.

O suverenitetu naše države više se i ne može govoriti ali moramo sačuvati nacionalni integritet i samopoštovanje jer to je osnovna pretpostavka da ne pristanemo na ovakav licemeran i ponižavajući odnos međunarodne zajednice.

Njihov najveći strah je od kritike Vučića „sa desna“ odnosno sa srpskog stanovišta. Pritiscima i totalnom kontrolom medija Vučić se pobrinuo da jedina kritika koja eventualno sme biti upućena njemu bude od ljudi iz evro-reformskog tabora, koji su mu u suštini istomišljenici.

Srbija nije nikoga napala, upravo suprotno, nju je napao NATO. Ipak, Šešelju se sudilo skoro 12 godina bez prvostepene presude i pušten je na slobodu jer su se sudsko veće uplašilo da može doći do Šešelje smrti u zatvoru ako se ne bude adekvatno lečio. Dakle, skandal nezabeležen u modernoj pravnoj istoriji.

Neko ko ne zna ništa o odnosima EU i naše zemlje u Miloševićevom periodu, logično bi pomislio na osnovu ove formulacije, da je Milošević oružano napadao zemlje EU, uključujući  bombardovanje, uvodio joj ekonomske sankcije zbog kojih je ova potonula u bedu, ili politički izolovao od ostatka međunarodne zajednice.

Ni ova vlast nije shvatila osnovnu lekciju demokratije, da mediji ne mogu biti produžena ruka i politikantska batina jedne stranke i da će se takav pristup medijima vratiti kao bumerang upravo onima koji se rukovode ustaljenom praksom jednoumlja, gušenja slobodnog i kritičkog mišljenja i dijaloga.

Njena pobeda je iznenada ošinula mnoge, a neke i nije, jer su se vođenjem sopstvenim interesima već ranije dali u osnivanje sopstvenih stranaka, koje nikada neće biti bitniji faktori na političkoj sceni, ali koje bi jednoga dana mogli da udaju u nekakvu ogromnu koaliciju,  i na taj način čuvali sopstvene interese.

Ako želite da javna preduzeća, pa i ona državna, rade, potrebno je samo da ih političari zaborave na nekoliko godina i da puste zaposlene da sami izaberu direktora. Da vidite kako bi sva ta preduzeća do jednog poboljšala svoj rad i rezultate.

Predsednik Tomislav Nikolić obavio je svoj posao solidno. Dočekao je uvaženog gosta, dodelio mu visoko srpsko odlikovanje, održao upečatljiv – mada ne i besprekoran – govor o istorijskim vezama Srbije i Rusije i zajedničkim vojnim poduhvatima. Interesantniji je ipak susret premijera Aleksandra Vučića sa ruskim predsednikom.