Zemlja klompi, lala i nevaljalih Balkanaca (južnjačka beleška)

Holandija za nas, građane Srbije, počinje u Siminoj ulici u Beogradu. U zgradi holandske ambasade prijatni i opušteni službenici trudiće se da vam, uz pokoju šalu, olakšaju ulogu ’evropskih gubavaca’ i krajnje će ljubazno da pregledaju tih obaveznih dvadesetak dokumenata o vašem životu, intimnim stvarima kao što je visina plate, kod koga idete, koliko taj ili ta zarađuje, jeste li u braku ili to ne štima, itd.

Srećom, ova mučna procedura ostaje u senci boravka u zemlji banjskog karaktera kakva je Holandija: dakle, mala bogata zemlja u kojoj je vazduh čist, ljudi rade i sve funkcioniše.

Ljudi koji vredno rade i skromno žive – ima li većeg kulturnog šoka za Balkanca? Što li toliko rade kada su bogati, što to sve lepo ne potroše na zabavu, luksuz i dokolicu – to je večito pitanje siromašnog Južnjaka, evropskog cvrčka koji se čudi marljivom mravu. Građanin Amsterdama i u kućnu nabavku ide biciklom – zna se da na bajs može da stane šest velikih kesa, po tri sa svake strane, a postoje i moderne plastične’bisage’ u koje staje i više. Ne pada mu na pamet da to obavi taksijem koji bi platio desetak evra, jer to je tamo skupo, za razliku od, Beograda ili Podgorice, na primer, gde roditelji i đeca imaju ’po auto’ a desetak ’evrića’ je uvredljivo mala suma zbog koje se ne vredi cimati ni oko čega.

Holandija je sve stereotipe o sebi uspešno brendirala. Klompe i lukovice prodaju se na svakom koraku. Mnogi turisti dolaze u Amsterdam i zbog crvenih fenjera, kofi šopova, gej sloboda i ostalih grešnih rabota koje su marljivi Holanđani takođe pretvorili u granu uslužne delatnosti.

Kad smo već kod klišea – Amsterdam počiva na kanalima i grad je koji je prvi poneo titulu ’Venecije Severa’. Mnoštvo tipičnih uskih kuća velikih prozora i naročitih krovova sa obaveznom kukom za selidbu, počivaju na mreži kanala. Grad je povezan velikim brojem malih mostova koji elegantno nose tramvaje, tačne u dlaku sa minutažom postavljenom na tabli svake stanice. Automobila ima ali ne dominiraju, verovatno i zbog šarmantne cene parkiranja od deset evra na sat. Postoji i nevelika, ali efikasna metro mreža ispod svi tih kanala i vode. Sećate li se jedne od onih bajki o beogradskom metrou po kojoj nekakve podzemne vode prave problem? Ha!

Ljubitelji Njujorka – Novog Amsterdama osetiće nešto blisko kada u ovom, originalnom i starom Amsterdamu pogledaju crveno smeđe cigle fasada, ograde od kovanog gvožđa, male ulazne tremove. Bez obzira na vrevu, kafiće, noćni život i slobode svih vrsta, Amsterdam je kao neki niskooktanski Njujork, bez one ključajuće energije velikog grada.

Radnje rade do šest. Zimi sviće oko devet – na posao po mraku, sa posla po mraku. Ali, zato, kad dođe petak.... mladi japiji skidaju svoja odela i kreću da se provode iz sve snage, po oprobanoj matrici seks-droge-alkohol, rokenrol nije obavezan. Neki muškarci se pretvaraju u žene i obratno, seksualna razmena svih kombinacija vrlo je dostupna, a ako zapnu lični kontakti – na scenu stupa Internet, gde za petnaest minuta možete da proberete zgodno čeljade željenog pola iz komšiluka, takođe željno opuštanja posle naporne radne nedelje. Cela gužva jenjava u nedelju uveče, ne bi li opet ne-svanuo ponedeljak, kada se sve vraća u stanje tišine, vrednog rada i trpeljivog podnošenja tmurnih kišnih dana. Ali čim ograne prvo sunčano jutro amsterdamski ugostitelji ekspresno izbace kojekakve udobne garniture za sedenje, pa i male sofe za uživanje na pločnicima grada, koji je definitivno ugodniji za letnje posete.

Čudna je ta stvar sa stereotipovima. Ako biste sada izašli na ulicu i pitali ljude u Srbiji šta im prvo padne na pamet kad čuju za Holandiju, ne verujem da bi se previše govorilo o klompama i lalama, hipicima i slobodama. Holandija, to su sad ’oni koji se ljute zbog Mladića’, to je Haški tribunal iliti od milja samo HAG, Milošević, Karadžić, Šešelj, Florens Artman, Karla Del Ponte, a gde su tu Milutinović, Šainović, Plavšićeva, Krajišnik, pa onaj Tuta, Gotovina, da o prečasnom Haradinaju i ne govorimo... Kad počne da sviće u devet i kad ceo dan rominja kiša, mora da je mnogo neveselo u ćelijama za Balkance.

Lepo vreme nije neka uteha za haške zatvorenike, ali sigurno odgovara vlasnicima brojnih kuća i stanova na vodi, usidrenih po amsterdamskim kanalima. Cena sasvim udobne kuće na vodi duplo je manja nego u čvrstoj gradnji, plus taksa za vez i komunalne troškove. Ipak, nisu se setili da izbace stolove, služe piće i naprave takozvani splav, što je ipak beogradski brend (možda i jedini, pored blejanja). Naravno da se nisu setili, jer bi tako nešto stvorilo haos, buku i zagađenje. To je taj nemir – tako potreban nama dole, južnije. Treba izgleda doći na Sever pa znati koliko si Jug. Ovakva kvazi nostalgija i južnjačka patetika o vreloj krvi i sličnim glupostima u momentu nestaje pred scenom na ulasku u avion JAT-a, gde dve zemljakinje u zrelim godinama nehajno pokušavaju da ’radom tela’ preteknu u redu majku zauzetu oblačenjem deteta.

Amsterdam jeste redak spoj reda, rada, mira – i opuštene zabave. Ekonomsku krizu turista ne može da primeti. Ali, onaj stalni tihi potmuli osećaj da je savremeni svet pošao ’ća’, da nikako nije vreme stvaralačke energije, entuzijazma i inspiracije – taj svetski smor oseća se i u čistom severnjačkom vazduhu skromne i bogate Holandije, pa i šarenog, opuštenog i liberalnog Amsterdama.