Зашто је култури тешко – и зашто ЕУ није решење, већ генератор проблема

С великим стварима треба бити опрезан. О њима је углавном пожељно ћутати управо зато што су велике. Нема ничег новог у томе да се дизањем свог гласа против нечег великог и нечег што је велика заједница прихватила као неку врсту табуа, нарочито ако је та заједница тзв. Светска заједница, можете врло лако наћи у прилично незгодној ситуацији. У отворено тоталитарним режимима се такве ствари решавају лако, па и ви знате на чему сте. Ако се замерите властима и општеприхваћеном државном ставу, ви лепо идете у затвор. По прилици на дугогодишњу робију. Макар знате на чему сте.

У савременим демократијама ствари стоје много сложеније. Ви имате право да изразите своје мишљење и да због тога не будете кажњени директно затвором или макар губитком посла, али замерањем систему и његовој лажној опозицији, на вас се прилепљује етикета. Сви ми који смо бар донекле у јавном животу, имамо прилепљено неколико етикета. Неке су нам прилепиле власти, неке опозиција, неке лажна опозиција. По правилу те етикете нису позитивне. Нико вам од тих душебрижника неће прилепити етикету (односно чип, како то неки зову) на којој ће писати „Добар човек“, „Поштен“, „Радан“, „Ненаметљив и фин“. Етикете су увек лоше и крећу се од бенигних типа „Јадник и лудак“, „Дебил“, „Наркоман“, „Педерчина“ до врло озбиљних и радикалних због којих ћете из друштва бити практично изопштени, као што су „Националиста“, „Ултранационалиста“, па чак и омиљена етикета у појединим круговима западних душебрижника „Фашиста“, „Клерофашиста“, „Нациста“ и сл. Све ове етикете заправо су пласиране из једног центра моћи, јединог центра моћи који тренутно влада овим светом, и то ради врло успешно, иако бескрајно покварено.

Овај помало досадан и прежвакан увод био је нажалост неопходан за текст који следи. А тема је култура. Бура око ситуације у култури дигла се више него икад. Бар колико се сећам. Културни радници и делатници нашли су се у таквој ситуацији да чак из очаја организују протест на централном тргу у Београду. Тај протест је склепан збрда-здола, директни иницијатор је било Удружење драмских уметника, а придружило се још 4-5 уметничких удружења и асоцијација. Резултати тог протеста су минорни, нарочито зато што су постављени неки потпуно нереални и скоро апстрактни захтеви, али је макар остало убележено да је тај протест одржан. У датом политичком тренутку само су власти могле да трљају руке због тог протеста јер се показало да културни радници нису способни да се добро организују и задају властима макар мали ударац.

Као одговор на тај протест, само недељу дана касније, Скупштина Србије укинула је сва средства (и то јадна и бедна) за обнову Народног музеја, а сам министар културе је толико ликовао да је подржао захтеве са тог протеста.

Добру лекцију из организовања уличних протеста културњацима су одржали научни радници. Неупоредиво боље осмишљен протест имао је и неупоредиво више ентузијазма, а свако ко се имало бавио уличним протестима могао је лако да закључи зашто је и како до тога дошло. Једноставно, научници су имали реалније и објективније захтеве у које су сви поверовали. На протест се одазвало барем пет пута више људи, организована је и шетња кроз град (која је на овом уметничком протесту из незнаних разлога изостала) и да није било чврсте руке која је амортизовала опште незадовољство, лако је могло да се догоди да дође и до испуњења главног захтева протеста – до смене министра просвете и науке. Ипак, велики део захтева научних радника је испуњен.

Но, да се вратимо на културу и уметност. За јуче је Министарство простора, уметничка трупа која делује у оквиру Асоцијације Независна културна сцена Србије, организовало нови вид притиска испред Министарства културе, јавну трибину која би требало да одговори на следећа питања:

Да ли је могуће утицати на побољшање услова рада у култури и како? Који је кључни разлог овог лошег стања и који је приоритет у његовом решавању?

У самом позиву је постављено још неколико питања, али за „оно велико“ најављено у уводу, биће довољна ова два. Односно, биће довољно само једно, ово друго. На прво сви знамо одговор: Не! Не у овој политичкој ситуацији.

Одговор на друго питање исто сви знамо, али као да се нико не усуђује да изговори, а не усуђује се управо из разлога што око великих ствари треба бити опрезан. Бојимо се етикетирања.

Бићу јасан: Кључни разлог у лошем стању у култури је катастрофална политика коју већ дуги низ година води Србија. То је политика потпуног повлађивања Европској унији као светињи и једином излазу из кризе.

Невероватно! Па кризу је произвела управо ЕУ! Зар смо заборавили? Године 2008. ЕУ и Америка прогласиле су Светску економску кризу (тад наивно названу „Светска кредитна криза“). Ово је коинцидирало с променом власти у Србији те је нова власт нагли економски суноврат, који је био неупоредиво већи него у било којој земљи у региону, па и у целој Европи, приписала то све Великој светској економској кризи. А притом, та светска економска криза уопште није била светска него само криза унутар САД и ЕУ. Али то је за наше политичаре, али нажалост и за скоро читав народ у Србији, читав свет. Од ове кризе није било ни трага у читавој Азији, рачунајући ту и Блиски исток. Није било ни у Русији. Није било чак ни у Западној Африци ни у Јужној Америци, а после само две године више није било ни у САД не у развијенијим земљама ЕУ. Остала је само у већем делу Европске уније, рачунајући ту и некад врло снажне силе као што су Италија, Шпанија или Португал.

Упркос овој чињеници за коју знају и врапци на грани, Србија је упорно наставила стазама Европске уније и чак променом власти 2012. године отишла толико далеко да се реши косовског питања по најскривенијим америчким и немачким жељама, да се Косова одрекне не тражећи апсолутно ништа заузврат.

Па ни то изгледа није било довољно да у народу сазри мишљење колико је тај европски пут погрешан. Чак је и поменуто Министарство простора у тој дебати најавило да ће се жалити некој европској фондацији због кризе у култури у Србији. Аман, кога у Европи боли уво за стање за културу у Србији? Да ли је иједна европска земља икада показала добру вољу да пружи помоћ Србији на било ком пољу, а камоли у култури? Економски су нас потпуно девастирали разним условима за којекакве почетке преговора или договоре о евентуалним почецима преговора. Индустрију и пољопривреду сатрли. Шта ће им јака српска привреда да им само прави конкуренцију?

На крају, шта ће им јака српска култура? Па коме би у Европи одговарало да Србија данас има светски познате писце, музичаре, уметнике, филмове? Имали би становници ЕУ, то је истина, али они се не питају ништа, као што се не питамо ни ми као грађани Србије. Грађани ЕУ треба да мисле о Србији оно што мисле већ деценијама и што је општеприхваћени став – Србија је нека земља дембелија под снажним руским утицајем и која масовно регрутује ратне злочинце, убице и криминалце. Каква црна култура? Па то у Србији не постоји!

То је официјелни став ЕУ.

И шта се на крају догодило? Култура је због несхватљиве проевропске политике, у Србији заиста престала да постоји. И неће је ни бити докле год не дође до радикалне промене државне политике. Као што је урадио и мали Исланд кад је схватио да од ЕУ нема ништа друго осим стравичних губитака на свим пољима.

Србија није нажалост толико мала земља као Исланд да њени становници преко интернета директно одлуче о судбини земље, али није ни довољно велика да у потпуности буде усисана у европску машину па аутоматизму. Још увек има наде да разум победи и да се крене исландским сценаријем.

- Немојте веровати онима који вам прете изолацијом, то је обична флоскула.

- Немојте веровати онима који говоре да Европа нема алтернативу, и то је гнусна флоскула и лаж.

- Окренимо се себи, напустимо погубну и понижавајућу политику евроинтеграција.

На крају, знам да је ова нација још увек ровита за овакав начин размишљања јер се притисак преко медија, али и на све друге могуће начине, врши на њу, али што пре почнемо овако да размишљамо, макар се и не слагали, то боље. Наочиглед свих нас ЕУ се распада и сви знамо да ми немамо никаквих шанси да уђемо у ту бизарну заједницу ни у наредних десет година. Дајте да не изгубимо толико времена, молим вас!