Podseti me šta to beše Kosovo

„Jedini kontinuiet i doslednost sadašnje vlasti Aleksandra Vučića, uz rastuću autoritarnost i razvaljivanje institucija, postoji još samo u sistematskoj marginalizaciji i bagatelizaciji kosovske teme”, kaže za KoSSev urednik NSPM-a Đorđe Vukadinović. „Svako otvaranje pitanja Kosova nužno bi u nekom momentu skliznulo u preispitivanje kosovske politike režima i nanovo ukazalo da je on izgubio nacionalni legitimitet”, smatra Gojko Božović.

Od jalove buke do mučnog muka. Može li se ovako sažeti odnos Aleksandra Vučića prema Kosovu? Šta se zbilo sa tolikim plamenim govorima i obećanjima? Kada je poslednji put u Beogradu osvanuo novi grafit „Kad se vojska na Kosovo vrati”? I zar ta višemesečna nestašica auto-spreja ne pokazuje najbolje spontanost tih napisa na fasadama?

Nakon poziva Beograda predstavnicima Srba sa Kosova da napuste kosovske institucije 2022. godine, bojkota lokalnih izbora na Severu 2023. i Banjske koja je 2024. donela gubitak međunarodnog kredibiliteta Srbije, te duge liste neispunjenih obećanja i mera – poput onih devet iz septembra 2024. godine – otvara se pitanje kakva je politika Srpske napredne stranke prema Kosovu? Za šta predsedniku Srbije u javnim obraćanjima, zvanično – Kosovo i Metohija više (ne) služe, a u kontekstu duboke političke krize u zemlji?

Od busanja u grudi do tišine: Kašika pragmatizma, kašika busanja u grudi

Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, sadašnji odnos Beograda prema Kosovu vidi kao jedan od retkih primera njene dosledne politike:

„Uz rastuću autoritarnost i razvaljivanje institucija, kontinuitet postoji još samo u sistematskoj marginalizaciji i bagatelizaciji kosovske teme. Menjaju se samo načini na koji je ta marginalizacija sprovođena u delo.”

Insistiranjem na takozvanoj saradnji sa Prištinom i „konstruktivnosti”, kupovala se podrška u Briselu i na Zapadu i na taj način je Vučić gradio piramidu moći

Prema Vukadinoviću, u vreme potpisivanja i implementacije Briselskog sporazuma koja je uključivala i brutalne pritiske na autentične predstavnike Srba koji su se Sporazumu protivili, Kosovo je bilo prisutno kao važna tema. To je period od 2012. do 2016. i 2017.

„Međutim, motivi u Vučićevim i Dačićevim nastupima bili su ‘kosovoborački’ (u ikonoboračkom smislu), uz retoriku preuzetu od LDP-ove, drugosrbijanske elite – o Kosovu kao balastu, kamenu oko vrata i temi koja nas vuče nazad i usporava evrocivilizacijske procese”, nastavlja Vukadinović.

Insistiranjem na takozvanoj saradnji sa Prištinom i „konstruktivnosti”, kupovala se podrška proevropskih krugova u Briselu i na Zapadu i na taj način je Vučić i gradio piramidu moći. Zato je narednih godina, smatra Vukadinović, medijskim prostorom dominirala tema Zajednice srpskih opština.

„Narativ je bio: jesmo napravili bolne ustupke, ali smo dobili ZSO, koja je de fakto nova Republika Srpska, država u državi. A bolni ustupci su se skrivali od srpske javnosti, pogotovo od naprednjačkog biračkog tela. Zatim je usledio period brojanja dana, uz kukanje kako Priština i međunarodna zajednica ne ispunjavaju svoje obaveze, te kako su nas prevarili.”

U međuvremenu, Ministarstvo je „sniženo” na Kancelariju za Kosovo i Metohiju, koja je vremenom postala dispečerski centar za saopštenja.

Od „imamo plan” do ćutanja o Kosovu

„Uporedo sa jadikovkom o ZSO, razvijao se i novi narativ, nazvan – imamo plan. Skoro pa namigujući, Vučić bi rekao: ‘Neću baš sve da vam kažem, ali znamo šta radimo i Srbija će na kraju pobediti.’ Ovo je služilo kao anestezija za naivni deo javnosti, pogotovo onaj koji nogom nije kročio na Kosovo.”

Posle Banjske, narativ „imamo plan” je utihnuo

I prošle godine je, na RTS-u, u tom namigivačkom maniru kazao, govoreći o potezima Prištine: „Na kraju pobediće Srbija, a neću da vam kažem šta to znači.”

Konačno, uz pomenuto, provlačila se i treća teza: „Plaćamo visoku cenu, ali se zato Srbija privredno i vojno razvija, pa ćemo onda imati veći kapacitet za odbranu.”

Posle Banjske, narativ „imamo plan” je utihnuo.

„Danas, ostaje ono nikada nećemo priznati Kosovo, čuvamo snagu da bismo se jednog dana vratili i kada je nateran da govori o tome, Vučić odmah nadoveže na to priču šta smo nabavili od oružja – nabrajaju se Rafali, oklopna vozila i PVO sistemi. A tema Kosova se u stvari zabašuruje koliko god je moguće”, zaključuje Vukadinović.

Dalje smatra da je proces tog potiskivanja i u celokupnoj javnosti sada izuzetno izražen:

„Stav društva je mahom: ‘Ne znamo šta se dešava i nećemo da znamo’. Ljudi ne žele da se suočavaju sa razmerama tog poraza i u tome, nažalost, Vučić jeste uspeo.”

Kako je Kosovo nestalo iz režimske agende: Tiho, tiše, Kosovo

„U ovih 14 godina postojale su dve glavne faze u odnosu Vučićevog režima prema Kosovu”, smatra Gojko Božović, pesnik, izdavač i jedan od osnivača inicijative ProGlas. „Prva je proistekla iz činjenice da je on na krilima Kosova došao na vlast.”

S jedne strane, Vučić se u srpskoj javnosti predstavljao kao kosovski junak koji stoji na poslednjoj liniji odbrane, koristeći temu Kosova kako bi sve druge teme uklonio iz javnog prostora proglašavajući ih pitanjima nižeg reda koja pokreću samo oni željni vlasti i ličnog interesa, objašnjava Božović.

Istovremeno, vlast je dobijala međunarodnu podršku pristajući na brojne dogovore i sporazume, srpska zajednica imala sve manje prava, a Srbija gubila i poslednje atribute svoje državnosti na Kosovu.

Kosovo nestaje iz režimskih medija, gromoglasne govore menja gromoglasna tišina

„Druga faza, znatno kraća, počinje sa francusko-nemačkim planom”, kaže Božović.

„U tom periodu, a pogotovo u poslednjih godinu i po dana, režim pokušava da Kosovo ukloni iz javne svesti. Kosovo nestaje iz režimskih medija, gromoglasne govore menja gromoglasna tišina.”

Sagovornik KoSSev-a podseća da se u ranijem periodu u Beogradu i u medijima bliskim vlastima zbog mnogo manjih događaja – naspram čitavog niza u poslednjih godinu-dve – „dizala javna temperatura i pretilo otpočinjanjem rata”.

Zašto vlast izbegava kosovsku temu: Okretanje glave u punom zamahu

Kako je tema Kosova toliko izgubila upotrebnu vrednost za propagandu vlasti u Beogradu, pogotovo pošto je simulakrum koji stvaraju mediji pod kontrolom režima i dalje veoma snažan?

Prema Božovićevom mišljenju, svako otvaranje pitanja Kosova nužno bi u nekom momentu skliznulo u preispitivanje kosovske politike režima i nanovo ukazalo da je on izgubio nacionalni legitimitet:

„Ako jedna stranka, koja se od svih stranaka najviše kune u svoju nacionalnu politiku, dovede do takvih posledica jedno temeljno nacionalno pitanje kao što je Kosovo, ona zapravo na tom pitanju gubi nacionalni legitimitet. A gubitak nacionalnog legitimiteta je koban za partiju te vrste – to je bila njena prvorazredna politika, a formulisala je i neke druge politike. U međuvremenu vidimo da su se raspale i te druge javne politike koje je formulisala SNS – recimo, borba protiv korupcije, promena međunarodnog položaja Srbije ili modernizacija i izgradnja Srbije.”

Božović identifikuje četiri posebno nezgodne političke i javne teme za režim: pad nadstrešnice u Novom Sadu, kao stvarni i simbolički izraz masovne korupcije u kojoj se završila navodna modernizacija i izgradnja Srbije; borba protiv korupcije koju je režim predstavio kao jedan od ključnih aspekata svoje politike, dolazeći na vlast 2012. godine; treće je pitanje zastupa li režim interese srpskog društva i države u međunarodnim razmerama ili ima transakcionu i resursnu politiku – razmenjuje resurse različitih vrsta kako bi ostao na vlasti; i – četvrta tema, nesumnjivo, jeste Kosovo.

„To su sve neuralgične i traumatične tačke na koje oni nemaju odgovor i svaka od njih stoji neuporedivo gore nego što je stajala u bilo kom trenutku pre nego što je sadašnji režim došao na vlast. Sve ove četiri stvari jesu neposredna odgovornost režima i predstavljaju nedvosmislen ishod njegove politike”, smatra Gojko Božović.

Kosovo kao propagandni resurs: Propagando moja mila

Na godišnjicu potpisivanja Briselskog sporazuma (19.4), Aleksandar Vučić je ove godine dao intervju za Kosovo onlajn. Tada je uobičajeni niz prekinuo rečenicom o (još) jednom uspehu – podizanju duha kosovskog zaveta, rekavši: „Kosovo i Metohija pokazuju naš odnos prema našim junacima, našoj prošlosti, ali nam i daju pogled u budućnost kako treba da izgleda Srbija.”

U to vreme, i inače poslednjih godinu i po, mediji su prepoznavali lica bliska Radoičiću u Ćacilendu; sam Radoičić je navodno viđen kako u Kosjeriću, pred lokalne izbore, vedri i oblači; krajem 2025. grupa Srba sa Kosova je navodno krenula peške u Novi Sad u znak podrške vlastima, ali im se u nekom trenutku izgubio svaki trag. Na poslednjem mitingu SNS-a, 27. juna, više njih je naizust govorilo identičan tekst podrške Aleksandru Vučiću. Ako izuzmemo pojedince bliske režimu za koje se sumnja da imaju veze sa kriminalom, ostale slike su delovale kao žalosno izrugivanje i neodbranjeni napad na ljudsko dostojanstvo.

(Kossev)