Подсети ме шта то беше Косово

„Једини континуиет и доследност садашње власти Александра Вучића, уз растућу ауторитарност и разваљивање институција, постоји још само у систематској маргинализацији и багателизацији косовске теме”, каже за КоССев уредник НСПМ-а Ђорђе Вукадиновић. „Свако отварање питања Косова нужно би у неком моменту склизнуло у преиспитивање косовске политике режима и наново указало да је он изгубио национални легитимитет”, сматра Гојко Божовић.

Од јалове буке до мучног мука. Може ли се овако сажети однос Александра Вучића према Косову? Шта се збило са толиким пламеним говорима и обећањима? Када је последњи пут у Београду освануо нови графит „Кад се војска на Косово врати”? И зар та вишемесечна несташица ауто-спреја не показује најбоље спонтаност тих написа на фасадама?

Након позива Београда представницима Срба са Косова да напусте косовске институције 2022. године, бојкота локалних избора на Северу 2023. и Бањске која је 2024. донела губитак међународног кредибилитета Србије, те дуге листе неиспуњених обећања и мера – попут оних девет из септембра 2024. године – отвара се питање каква је политика Српске напредне странке према Косову? За шта председнику Србије у јавним обраћањима, званично – Косово и Метохија више (не) служе, а у контексту дубоке политичке кризе у земљи?

Од бусања у груди до тишине: Кашика прагматизма, кашика бусања у груди

Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли, садашњи однос Београда према Косову види као један од ретких примера њене доследне политике:

„Уз растућу ауторитарност и разваљивање институција, континуитет постоји још само у систематској маргинализацији и багателизацији косовске теме. Мењају се само начини на који је та маргинализација спровођена у дело.”

Инсистирањем на такозваној сарадњи са Приштином и „конструктивности”, куповала се подршка у Бриселу и на Западу и на тај начин је Вучић градио пирамиду моћи

Према Вукадиновићу, у време потписивања и имплементације Бриселског споразума која је укључивала и бруталне притиске на аутентичне представнике Срба који су се Споразуму противили, Косово је било присутно као важна тема. То је период од 2012. до 2016. и 2017.

„Међутим, мотиви у Вучићевим и Дачићевим наступима били су ‘косовоборачки’ (у иконоборачком смислу), уз реторику преузету од ЛДП-ове, другосрбијанске елите – о Косову као баласту, камену око врата и теми која нас вуче назад и успорава евроцивилизацијске процесе”, наставља Вукадиновић.

Инсистирањем на такозваној сарадњи са Приштином и „конструктивности”, куповала се подршка проевропских кругова у Бриселу и на Западу и на тај начин је Вучић и градио пирамиду моћи. Зато је наредних година, сматра Вукадиновић, медијским простором доминирала тема Заједнице српских општина.

„Наратив је био: јесмо направили болне уступке, али смо добили ЗСО, која је де факто нова Република Српска, држава у држави. А болни уступци су се скривали од српске јавности, поготово од напредњачког бирачког тела. Затим је уследио период бројања дана, уз кукање како Приштина и међународна заједница не испуњавају своје обавезе, те како су нас преварили.”

У међувремену, Министарство је „снижено” на Канцеларију за Косово и Метохију, која је временом постала диспечерски центар за саопштења.

Од „имамо план” до ћутања о Косову

„Упоредо са јадиковком о ЗСО, развијао се и нови наратив, назван – имамо план. Скоро па намигујући, Вучић би рекао: ‘Нећу баш све да вам кажем, али знамо шта радимо и Србија ће на крају победити.’ Ово је служило као анестезија за наивни део јавности, поготово онај који ногом није крочио на Косово.”

После Бањске, наратив „имамо план” је утихнуо

И прошле године је, на РТС-у, у том намигивачком маниру казао, говорећи о потезима Приштине: „На крају победиће Србија, а нећу да вам кажем шта то значи.”

Коначно, уз поменуто, провлачила се и трећа теза: „Плаћамо високу цену, али се зато Србија привредно и војно развија, па ћемо онда имати већи капацитет за одбрану.”

После Бањске, наратив „имамо план” је утихнуо.

„Данас, остаје оно никада нећемо признати Косово, чувамо снагу да бисмо се једног дана вратили и када је натеран да говори о томе, Вучић одмах надовеже на то причу шта смо набавили од оружја – набрајају се Рафали, оклопна возила и ПВО системи. А тема Косова се у ствари забашурује колико год је могуће”, закључује Вукадиновић.

Даље сматра да је процес тог потискивања и у целокупној јавности сада изузетно изражен:

„Став друштва је махом: ‘Не знамо шта се дешава и нећемо да знамо’. Људи не желе да се суочавају са размерама тог пораза и у томе, нажалост, Вучић јесте успео.”

Како је Косово нестало из режимске агенде: Тихо, тише, Косово

„У ових 14 година постојале су две главне фазе у односу Вучићевог режима према Косову”, сматра Гојко Божовић, песник, издавач и један од оснивача иницијативе ПроГлас. „Прва је проистекла из чињенице да је он на крилима Косова дошао на власт.”

С једне стране, Вучић се у српској јавности представљао као косовски јунак који стоји на последњој линији одбране, користећи тему Косова како би све друге теме уклонио из јавног простора проглашавајући их питањима нижег реда која покрећу само они жељни власти и личног интереса, објашњава Божовић.

Истовремено, власт је добијала међународну подршку пристајући на бројне договоре и споразуме, српска заједница имала све мање права, а Србија губила и последње атрибуте своје државности на Косову.

Косово нестаје из режимских медија, громогласне говоре мења громогласна тишина

„Друга фаза, знатно краћа, почиње са француско-немачким планом”, каже Божовић.

„У том периоду, а поготово у последњих годину и по дана, режим покушава да Косово уклони из јавне свести. Косово нестаје из режимских медија, громогласне говоре мења громогласна тишина.”

Саговорник КоССев-а подсећа да се у ранијем периоду у Београду и у медијима блиским властима због много мањих догађаја – наспрам читавог низа у последњих годину-две – „дизала јавна температура и претило отпочињањем рата”.

Зашто власт избегава косовску тему: Окретање главе у пуном замаху

Како је тема Косова толико изгубила употребну вредност за пропаганду власти у Београду, поготово пошто је симулакрум који стварају медији под контролом режима и даље веома снажан?

Према Божовићевом мишљењу, свако отварање питања Косова нужно би у неком моменту склизнуло у преиспитивање косовске политике режима и наново указало да је он изгубио национални легитимитет:

„Ако једна странка, која се од свих странака највише куне у своју националну политику, доведе до таквих последица једно темељно национално питање као што је Косово, она заправо на том питању губи национални легитимитет. А губитак националног легитимитета је кобан за партију те врсте – то је била њена прворазредна политика, а формулисала је и неке друге политике. У међувремену видимо да су се распале и те друге јавне политике које је формулисала СНС – рецимо, борба против корупције, промена међународног положаја Србије или модернизација и изградња Србије.”

Божовић идентификује четири посебно незгодне политичке и јавне теме за режим: пад надстрешнице у Новом Саду, као стварни и симболички израз масовне корупције у којој се завршила наводна модернизација и изградња Србије; борба против корупције коју је режим представио као један од кључних аспеката своје политике, долазећи на власт 2012. године; треће је питање заступа ли режим интересе српског друштва и државе у међународним размерама или има трансакциону и ресурсну политику – размењује ресурсе различитих врста како би остао на власти; и – четврта тема, несумњиво, јесте Косово.

„То су све неуралгичне и трауматичне тачке на које они немају одговор и свака од њих стоји неупоредиво горе него што је стајала у било ком тренутку пре него што је садашњи режим дошао на власт. Све ове четири ствари јесу непосредна одговорност режима и представљају недвосмислен исход његове политике”, сматра Гојко Божовић.

Косово као пропагандни ресурс: Пропагандо моја мила

На годишњицу потписивања Бриселског споразума (19.4), Александар Вучић је ове године дао интервју за Косово онлајн. Тада је уобичајени низ прекинуо реченицом о (још) једном успеху – подизању духа косовског завета, рекавши: „Косово и Метохија показују наш однос према нашим јунацима, нашој прошлости, али нам и дају поглед у будућност како треба да изгледа Србија.”

У то време, и иначе последњих годину и по, медији су препознавали лица блиска Радоичићу у Ћациленду; сам Радоичић је наводно виђен како у Косјерићу, пред локалне изборе, ведри и облачи; крајем 2025. група Срба са Косова је наводно кренула пешке у Нови Сад у знак подршке властима, али им се у неком тренутку изгубио сваки траг. На последњем митингу СНС-а, 27. јуна, више њих је наизуст говорило идентичан текст подршке Александру Вучићу. Ако изузмемо појединце блиске режиму за које се сумња да имају везе са криминалом, остале слике су деловале као жалосно изругивање и неодбрањени напад на људско достојанство.

(Коссев)