"Šta nam rade" - od trga, grada, države - i kako im to uspeva?!

Pitanje Trga republike, poput pitanja Slavije, Savamale, ili bilo kog drugog projekta u Beogradu - nije pitanje kome se šta dopada. Problem je u tome što svaki put građani prestonice bivaju nasamareni na isti način, jer im gradske vlasti sa svakim velikim projektom rekonstrukcije:

(2) uopšte ne naprave ono što su vlastitim projektom predvideli, pa urađeno tri puta prepravljaju;

(3) neprekidno krše zakon i procedure, pretvarajući kapitale projekte u burazerske korupcionaške šeme.

Na Trgu republike su bile predviđene dve istinski kapitalne stvari: izmeštanje trolejbuskog saobraćaja (i zamena za sporu tramvajsku liniju) i konzerviranje i izlaganje arheoloških ostataka ispod Trga ("Stambol/Virtemberška kapija"). Svi ti radovi su detaljno najavljeni, u medijima su objavljeni planovi njihove realizacije, a rokovi su bili prilagođeni tim kapitalnim projektima.

Dobili smo sive ploče i dva drvoreda.

Na Slaviji je bio USVOJEN projekt podzemnih prolaza koji bi jednom za svagda rešio problem pešaka i gužvi. Famozna fontana je trebalo da bude samo šlag na tortu projekta koji bi rešio problem jedne od najgorih saobraćajnih tačaka u gradu. Rokovi su bili prilagođenu ovom projektu.

Dobili smo jeftinu muzičku fontanu (muziku su srećom kasnije ukinuli), dobili smo onaj plato sa drvećem za koji niko ne zna šta je (i jedno i drugo je triput prepravljano zbog skandalozno nekvalitetnih radova), i dobili smo nove ISCRTANE oznake na kolovozu, a umesto podzemnih prolaza - pomeranje pešačkih prelaza desetak metara.

"Beograd na vodi" predviđao je pet kapitalnih projekata od ogromne važnosti za grad - (1) čišćenje obale Save, izmeštanje i izgradnju novih glavnih (2) železničke i (3) autobuske stanice, (4) novi most na Savi, i (5) prilazni tunel iz centra grada. U više navrata saopšteni su nam i rokovi za ove krupne projekte.

Obala, doduše, jeste raskrčena (uklonjena je plutajuća deponija i ogromno ruglo grada), ostalo ništa nije učinjeno. Glavna železnička stanica je ukinuta, nova nije napravljena (ali jeste otvorena). Autobuska stanica nije ni izmeštena. O mostu i tunelu se i dalje priča kao poslednjih 30 godina.

Ali dobili smo PRIVATNI stambeno-poslovni kompleks i Tržni centar u najavi.

I mi sada na sav glas kukamo "šta nam rade", baveći se primarno pitanjem "kako to izgleda". A ono što je bitno - da li je to ono što je predviđeno planovima, da li je to ono što nam je obećano, i da li to je urađeno onako kako nam je obećano - to zaboravljamo

I mi sada na sav glas kukamo "šta nam rade", baveći se primarno pitanjem "kako to izgleda". A ono što je bitno - da li je to ono što je predviđeno planovima, da li je to ono što nam je obećano, i da li to je urađeno onako kako nam je obećano - to zaboravljamo.

Umesto da trošimo sate drveći o tome da li nam se nešto dopada ili ne dopada, potrebno je da pokrenemo pitanja (1) šta su se gradske vlasti obavezale da će uraditi (postoje dokumenta i planovi); (2) šta je od toga ispunjeno; (3) da li je ispunjeno u skladu sa planom; (4) koliko je koštalo; i da se (5) u slučaju bilo kakvih otkrivenih prekršaja pokrene pravi sudski postupak protiv konkretnih lica koja su u prevari učestvovala.

"Ne da(vi)mo Beograd" je svojevremeno krenuo kao solidan građanski pokret koji se fokusirao sasvim konkretno na ova pitanja, i sve dok je bilo tako, hiljade ljudi su izlazile na ulice da ih podrže - jer u pitanju su stvari od javnog interesa, o kojima svi imaju stav, i oko kojih se svi mogu lako složiti. Onda je ova organizacija počela da se bave političkim sektaštvom, ideologizovanim političarenjem, i "prevaspitavanjem građana", i svela se na još jedan marginalni autokolonijalni pokret.

Gradske vlasti su savršeno ovoga svesne, i zato svako od ovih pitanja sa lakoćom prebacuju u domen rasprave da li je nešto "lepo ili ružno", "urbano ili seljačko", "isto kao svuda u svetu" ili "ima samo kod nas". Svesni su da će po ovim pitanjima svako imati različit stav, i da će sa lakoćom izabrati one najradikalnije i najbesmislenije kako bi diskvalifikovali svaku kritiku.

A kritika mora da se usmeri na ono što je IZMERLjIVO, na ono što je PROVERLjIVO, i na ono što je IZVODLjIVO. A to podrazumeva da se najzad u Beogradu uspostavi odgovornost javnih službenika za javne projekte, i da ljudi koji ne izvršavaju obaveze koje su preuzeli pred građanima i zakonom - počnu da snose pravne posledice.

Dok se ovakvim pitanjima ne počne pristupati na ovakav način, nastavićemo da papagajski ponavljamo ono tragikomično "šta nam rade", i gledaćemo po jedan novi Trg republike svake godine. Ko zna, možda nam se neki i dopadne.