Referendum - ne, hvala

Prvih dana aprila, na srpskoj političkoj sceni je u prvi plan izbilo pitanje referenduma o odbacivanju "francusko-nemačkog plana", kako su ovu zanimljivu i kontraverznu inicijativu naslovili njeni kreatori iz Narodne stranke. Podršku predlogu je do sada dalo nekoliko uglednih javnih ličnosti, poput našeg velikog glumca Petra Božovića i profesora Mila Lompara.

Uporedo sa podržavaocima, ponešto imaju da kažu i osporavaoci. Ako razgrnemo gomilu negativnih komentara, kristališe se nekoliko važnih i potpuno smislenih primedbi kojma se cela inicijativa ozbiljno dovodi u pitanje. Kako bi tačno glasilo referendumsko pitanje? Kako će izgledati referendumska kampanja u potpuno neravnopravnim medijskim uslovima? Kako se suprotstaviti Vučićevoj propagandoj mašineriji koju će on staviti u puni pogon za plasiranje laži kako je ovde reč isključivo o normalizaciji odnosa, a ne o priznanju takozvanog Kosova? Ko će i na koji način sprečiti Aleksandra Vučića da pokrade referendum, za šta će sasvim izvesno imati punu prećutnu podršku sa zapadne strane? Šta ako se većina građana koji budu izašli na referendum izjasni za takozvani francusko-nemački plan koji se, uzgred, još od 27. februara 2023. više tako i ne zove? Na kraju, šta ako inicijatori ne skupe 100.000 potpisa koliko je, prema članu 108 stav 1 Ustava Republike Srbije neophodno kako bi Narodna skupština raspisala referendum?

I dok "Sporazum o putu normalizacije između Kosova i Srbije" lagano klizi kroz pravni vakum, ozbiljno se kandidujući za predmet sofisticiranih pravničkih debata koje bi mogle rezultirati budućim doktoratima iz oblasti međunarodnog javnog prava, mi ostajemo zaglavljeni u kaljuzi domaće realpolitike, na čijem je dnevnom redu trenutno referendum koga, po svemu sudeći, a i na sreću, neće biti.

Verovatno najzanimljivije od svih pitanja u vezi referenduma jeste šta, u stvari, Jeremić i njegova stranka stvarno pokušavaju ovom akcijom. Da li je u pitanju politički performans kojim bi se nadoknadio priličan zaostatak ove stranka u suprotstavljanju Vučićevom priznanju takozvanog Kosova u odnosu na četiri stranke parlamentarne desnice, ili je reč o stvarnom suprotstavljanju "francusko-nemačkom planu"?

Ako je u pitanju prvo, aktivnost je sa stanovišta stranačkih interesa sasvim legitimna i na tome se ne treba posebno zadržavati. Ako je, mada izgleda manje verovatno, u pitanju ovo drugo, nije naodmet staviti par napomena u prilog bespredmetnosti, pa i besmislenosti ovakvog pristupa.

Članom 108 Ustava Republike Srbije, u stavu 2, jasno je propisano da "predmet referenduma ne mogu biti obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora". Ista formulacija ponovljena je i u članu 48 stav 1 Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Ako stvari posmatramo sa stanovišta domaćeg prava, "francusko-nemački plan", odnosno "Sporazum o putu normalizacije između Kosova i Srbije", kako glasi zvaničan naziv ovog dokumenta, nije ratifikovan od strane parlamenta, te kao takav nije deo našeg pravnog sistema. U tom smislu, ovde nije reč o međunarodnom ugovoru, pa nema pravne prepreke da on bude predmet referenduma. Ali, ako taj papir nema veze sa našim pravnim sistemom, ako je to nekakav "viseći" dokument, o čemu bi to građani, u stvari, trebalo da se izjasne?

Ako stvar posmatramo sa stanovišta međunarodnog prava, konkretno za ovaj slučaj merodavne Bečke konvencije o ugovornom pravu koju je naša država ratifikovala, te je kao takva deo našeg pravnog poretka, nema nikakve dileme da je ovaj, od strane predsednika Republike Srbije prihvaćen a nepotpisan dokument - međunarodni ugovor. Dakle, po međunarodnoj konvenciji koja je deo našeg unutrašnjeg prava, "Sporazum o putu normalizacije između Kosova i Srbije" jeste međunarodni ugovor i on, kako je već navedeno, ne može biti predmet referenduma. Dakle, ništa od izjašnjavanja čak i ako orgnizatori prikupe dalekih 100.000 potpisa. Ali, čemu onda kampanja ako se o ovom dokumentu uopšte ne može sprovesti referendum?

I dok "Sporazum o putu normalizacije između Kosova i Srbije" lagano klizi kroz pravni vakum, ozbiljno se kandidujući za predmet sofisticiranih pravničkih debata koje bi mogle rezultirati budućim doktoratima iz oblasti međunarodnog javnog prava, mi ostajemo zaglavljeni u kaljuzi domaće realpolitike, na čijem je dnevnom redu trenutno referendum koga, po svemu sudeći, a i na sreću, neće biti. Na sreću, zbog toga što bi Aleksandar Vučić, plasirajući kroz svoju kompletnu propagandnu mašineriju gomilu patetičnih laži o Sporazumu kao jedinom načinu za zaštitu Srba na Kosovu i Metohiji, iz takvog izjašnjavanja, sasvim je izvesno, izašao kao pobednik. A ako bi nešto, kojim čudom, i zafalilo na glasanju, to bi se već nadoknadilo na brojanju.

Umesto toga, aktivnosti i napore bi valjalo usmeriti u dva pravca. Prvi je pravosudna delegitimizacije potpisnika Sporazuma s naše strane koja bi, suštinski, njegovo prihvatanje plana učinila ništavim. Argumentovane krivične prijave protiv Aleksandra Vučića zbog prihvatanja Sporazuma u Briselu i Aneksa za implementaciju Sporazuma, koji je njegov sastavni deo, u Ohridu, prvi su korak na tom putu. Dve su već predate tužilaštvu, jedna od strane pokreta Uspravna Srbija, druga od strane četiri parlamentarne stranke desnice. Da, mnogi će reći da od toga nema nikakve koristi, pošto znamo sve o načinu na koji funkcioniše naše pravosuđe, ali eto razloga više za legitiman i demokratski pritisak javnosti.

Drugi mogući dobar pravac, u iščekivanju jednog jedinog tužioca koji će smoći snage da postupi časno i profesionalno i podigne optužnicu protiv Aleksandra Vučića, je izvođenje predsednika Srbije na čistinu. Ako je već prihvatio Sporazum koji takozvano Kosovo oprema svim ekskluzivnim atributima državnosti, od carinskog pečata, preko nacionalnih simbola, do suvereniteta i teritorijalnog integriteta, hajde da ga, svi zajedno, poguramo ka tome da krene u promenu Ustava izbacivanjem preambule. Jer, da bi se ta aktivnost okončala, neophodno je da predlog najpre podrži 2/3 od ukupnog broja narodnih poslanika, a potom većina izašlih na referendumu. A referendum sa pitanjem "da li ste za uklanjanje preambule Ustava Republike Srbije kojom je Pokrajina Kosovo i Metohija definisana kao sastavni deo Republike Srbije" je jedini koji bi se okončao Vučićevom porazom, što bi ujedno bio i kraj svih njegovih napora na priznanju lažne države.

To bi, u stvari, bio jedini pravi i smisleni referendum. A sve drugo, uključujući i ovaj najavljeni, nešto je sasvim drugo.