Novogodišnje poruke ambasadora Skota - Srbi nemaju čemu dobrom da se nadaju

Svaki javni istup visokih predstavnika još uvek najmoćnije države savremenog sveta predmet je naglašenog interesovanja onih kojima se njeni opunomoćenici različitim povodima obraćaju. Kada su adresati njihovih poruka država i narod koji su u proteklih dve i po decenije nasilne razgradnje socijalističke Jugoslavije bili objekti intenzivnog i dubokog američkog političkog neprijateljstva, koje je krajem devedesetih kulminiralo višemesečnom oružanom agresijom, te poruke se osluškuju  sa dodatnom pažnjom i  usredsređenošću. Tako su u ovdašnjoj politički zainteresovanoj javnosti propraćene i one koje joj je u svom novogodišnjem intervjuu za beogradski Blic uputio američki ambasador u Srbiji Kajl Skot.

Najmanje su, reklo bi se, dva motiva za rečenu interpretatorsku istrajnost: prvi, manje značajan, je potreba da se skine sa sebe preteški teret saodgovornosti za ratno državno-teritorijalno prekomponovanje prostora nekadašnje, "velike" južnoslovenske države, i drugi, značajniji, da se dovrši i fiksira nova, na njenim razvalinama nastala geopolitička arhitektura ovog dela Evrope. Dotična interpretacija, naime, treba da posluži kao moralno-politička armatura te čudovišne i duboko nepravedne "građevine", odnosno da onemogući njeno urušavanje nakon kojeg bi usledilo nastajanje neke druge i, za očekivati je, bar malo drugačije, saobraznije potrebama i interesima najbrojnijeg, a dosadašnjom podelom postjugoslovenskih geopolitičkih "karata" najviše oštećenog naroda u regionu.  

Tome bi, međutim, moralo da prethodi jedno drugo i drugačije, objektivnije i pouzdanije tumačenje dramatičnog kraja zapadno-balkanskog dvadesetog stoleća čije nastajanje upravo stoga treba na sve raspoložive načine zaprečavati. "Moj posao je da nastavim u tom pravcu i dam svoj doprinos", reći će Skot bez imalo ustezanja u svom intervjuu.

A ako se jednoga dana, a zasigurno hoće, definitivno uobliči i nametne to alternativno i verodostojnije globalno viđenje skorije regionalne prošlosti i u potpunosti devalvira i marginalizuje ovo Imperijino, to će se, računa se, desiti isuviše kasno da bi onemogućilo da se u međuvremenu stabilizuje i osigura na Imperijinom formirani državno-teritorijalni lik ovog parčeta evropskog kontinenta. Eventualni gubitak interpretatorskog kredibiliteta Imperije koji bi zbog toga mogao da usledi nije, očigledno, nešto zbog čega bi se uzmaklo u ovoj stvari, jer je reč o subjektu međunarodne politike koji  nikakav, pa ni interpretatorski globalni kredibilitet, zapravo, odavno nema, te ga stoga, jasno je, ne može ni izgubiti. A i da može, tu vrstu gubitaka Imperija, sumnje nema, smatra mnogo manje značajnom od onog geopolitičkog do kojeg bi došlo u slučaju da ista svoj interpretatorski imprimatur dobrovoljno prepusti nekom drugom, istinoljubivijem i pouzdanijem tumaču.

Ergo, prekrajanja granica na Zapadnom Balkanu, upozorava se implicitno i sa pomenute, srbijanske a američke političke adrese kojoj je najtiražniji ovdašnji tabloid ustupio svoje praznične stranice, neće biti, jer upravo ovakve kakvima su iscrtavane u proteklih dve i po decenije ponajvećma konveniraju geopolitičkim interesima Imperije i nekoliko njenih zapadnoevropskih političkih satelita. Stoga su, "prijateljski" upozorava Skot, bezizgledne nade srpskog naroda i njegovih političkih vođa da bi novoizabrani američki predsednik mogao biti vesnik promene njene spoljne politike prema ovom delu Evrope.

Drugim rečima,  onaj među regionalnim narodima koji nije imao sreće da mu se politička stremljenja, želje i potrebe preklope sa Imperijinim, može i nadalje računati samo sa mogućnošću da u tišini svoje orobljene nacionalne "kuće" oplakuje svoju zlu političku sudbinu i, nastojeći da što pre zaboravi na nju, kako mu uoči novog leta "toplo" preporučuje Njegova ekselencija, pogled usmeri ka svetloj, evroatlantskoj budućnosti.

Uostalom, ponavlja Skot Srbima već dobro znani narativ čiju gorku pilulu "gutaju" duže od dve decenije, u EU– raju granice će biti od vrlo malog, ako uopšte iodkakvog značaja, ali samo kada je posredi srbijanska, netom razvrgnuta; na nepovredivosti svih ostalih nastalih na političkoj mapi na kojoj se do pre četvrt veka prostirala druga po redu državna zajednica Južnih Slovena Imperija će raditi sa istim onim entuzijazmom sa kojim je, zajedno sa svojim zapadnoevropskim saveznicima, svojevremeno ništila granicu države iz čije političke utrobe su one prve promolile svoju državotvornu glavu.

A narod čiju državnu granicu je priznavanjem samoproglašene kosmetske nezavisnosti poništila petnaestak godina docnije i na toj svojoj odluci istrajava sve do danas, Imperija će, pak, cinično, kako to i Skot ovom prilikom čini, uveravati da je komad svete mu i upravo otete zemlje na kojem je nastalo sve ono što ga čini onim što jeste i što je kroz vekove bio, a o čemu svedoči svaki njen pedalj, bilo njegovo samo u mitskoj mu svesti. Više, međutim, ne bi smelo da bude čak ni u njoj, jer je ono za SAD i ostale članice "međunarodne zajednice" koje su priznale njegovu samostalnost, odavno nezavisna država, generacijama, kako nas ambasador otrežnjujuće podseti  u svom intervjuu, "naseljena većinski albanskim stanovništvom koje je u jednom trenutku procenilo da Beograd ne izlazi u susret njegovim potrebama".

***

Izvan Imperijine vizure, dakle, ostaje, jer ostati mora da bi se bizarni interpretacijski konstrukt nekako održao na svojim tankim i klimavim nogama, da su i Srbi u nekim delovima novonastalih zapadnobalkanskih država predstavljali većinsko stanovništvo koje je u jednom trenutku procenilo da tamošnja Metropola, kako bi Skot rekao, "ne izlazi u susret njegovim potrebama"; za tu procenu, međutim, nisu poput Albanaca na Kosmetu, nagrađeni još jednom državom na tlu jugoistočne Evrope, već su zbog nje bili prinuđeni da pod "tepisima" bombi koje je odobrila upravo tadašnja Imperijina administracija, napuste svoja vekovna staništa, bez mnogo izgleda da se na njih ikada u znatnijoj meri vrate, makar i kao Metropoli lojalni građani.

U nekim drugim, najjužnijim delovima nekadašnje zajedničke države, međunarodno-pravno subjektivizovanim takođe uz pretežnu Imperijinu podršku, Srbi su uprkos snažnim asimilatorskim naletima uspeli da očuvaju svoju etničku supstancu na nivou od oko jedne trećine ukupne populacije koja ih naseljava i danas se očajnički bore za očuvanje nacionalne samobitnosti i za političku zastupljenost koja bi to očuvanje kao takvo u budućnosti osiguravala.

I najzad, na prostorima nekadašnje centralne jugoslovenske republike na kojima je, uz pozamašnu cenu, izborio snažniju političku artikulaciju svog viševekovnog prisustva u formi zasebnog entiteta ("Republika Srpska"), srpski narod se već duže vreme suočava sa ozbiljnom opasnošću od gubitka krvlju stečenoga, odnosno njegovog utapanja u državno telo unitarno koncipirane BiH na kojoj kao takvoj najupornije nastoji upravo država čiji visoki predstavnik mu se na pragu nove godine obratio sa stranica popularnog Blica.

A da li će, uprkos svemu navedenome, do istorijskog pomirenja između nje i srpskog naroda doći, zavisi, podvlači u crnohumornom tonu Skot, samo od njega i njegove spremnosti da napravi "istorijski zaokret" od mračne prošlosti ka onome što ga čeka na kraju njegovog dugog i trnovitog, ali plodonosnog evroatlantskog puta.

***

Svaki mir, pa i onaj pravedni, podučava istorija, jeste neka, manja ili veća etablirana nejednakost, koja je kao takva pretpostavka za obnavljanje sukoba u bližoj ili daljoj budućnosti. Nepravedan mir, kakav je onaj uspostavljen nakon ratova za eks-jugoslovensko teritorijalno nasleđe uglavnom pod Imperijinom "mirotvoračkom" palicom, nije, pak, niti može biti, ništa drugo do set takvih pretpostavki i kao takav siguran je zalog nekog novog i jamačno krvavog poravnavanja međunacionalnih "računa" na Zapadnom Balkanu.

Na toj "tvrdoj" i sumornoj činjenici, nažalost, malo šta može da promeni  Skotov "utešiteljski" naputak da pri raspadu svake velike državne zajednice – primer koji on navodi u svom intervjuu je, by the way, primer carevine, a ne federalne države kakva je bila druga Jugoslavija čiji konstitutivni delovi su u nju ušli svojom voljom – neki narodi dobiju, a neki, naprosto, izgube.

Autorka je filozof i politikolog, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu