Onoliko koliko moja skromna pamet doseže, mogu reći da sam gotovo apsolutno siguran da ove proteste nije niko unapred organizovao. A pogotovo iza njih ne stoji niko „spolja“ – barem ne od početka i ne kao inicijator. 

Sada imamo slučaj da Skupština ne zaseda a morala bi. Ustav je tu jasan – Skupština redovno zaseda šest meseci godišnje, a može i više (vanredna zasedanja ili sednica na državni praznik, na primer). U redovnim, mirnodopskim prilikama manje ne sme. Prolećno tromesečno zasedanje otpočelo je, kako Ustav i nalaže, prvog radnog dana u martu (čl. 106). Pa prekinuto.

Ono što je ovde ključno pitanje je: zašto je do ovakve rafalne „projektilske“ vatre, koja ukazuje na odsustvo kontrole, došlo? Ako preobratimo Platonove misli iz naslova odgovor se nameće. Da li navedena lista incidenata vlasti govori o tome da čovek koji se trudi da ostavi utisak da personifikacija i oživotvorenje iste ima muku da obuzda nagao i eksplozivan temperament?

Ko je uopšte i sa kojim motivima odobrio kontramiting i da li je svestan svog neodgovornog ponašanja i mogućih posledica

Pitanje koje se ovde postavlja jeste i da li je vlast u Srbiji svesno žrtvovala svoje građane radi postizanja dobrih rezultata na papiru (prema merilima MMF i SB)? Da li je to opravdano ili je, pak, pokazatelj da je Srbija samo jedna od kolonija u kojoj se jeftino vade resursi (u ovom slučaju ljudski), bušotina koja će na kraju biti samo zatrpana i zaboravljena. 

Međutim, ukoliko se pogleda malo ispod površine, videće da nije Republika Srpska, već upravo Bosna i Hercegovina, ta koja u mnogo čemu podseća na NDH! Prvo, i NDH i BiH su se zasnivale na savezu Muslimana (danas Bošnjaka) i Hrvata protiv Srba i polazili su od pretpostavke da Drina po svaku cenu mora biti granica

Smatram da je Aleksandar Vučić svojim gestom izgubio kredibilitet, ne samo kod Srba iz Hrvatske, već i kod građana Srbije, jer ih ponovo gura u rat, a za samo četiri godine ponovo smo otvorili sukobe sa svim narodima na prostoru bivše Jugoslavije.

Uliva li novi sastav Ustavnog suda poverenje da će, kao nezavisan i samostalan organ, štititi Ustav od velikih političkih udara koji, sve su prilike, slede u državi (prenos dela suverenosti na EU i NATO, konačna desuverenizacija na KiM, na primer). 

Dokle ćemo mi pristajati da svoje  nacionalne i državne interese žrtvujemo za sitne i dnevno politikantske interese tražeći  izvinjenje tamo gde ga nema i verovatno,  kako nas  dosadašnja istorija uči, neće nikada ni biti. 

 Dok s jedne strane beskičmeno ispunjava i sprovodi sve što mu narede iz Vašingtona, Berlina i Zagreba, Vučić u medijima gebelovski fingira kako je u stalnom „sukobu“ sa pomenutim centrima moći i Hrvatskom, jer im „ne dozvoljava da naređuju Srbiji“.