Онолико колико моја скромна памет досеже, могу рећи да сам готово апсолутно сигуран да ове протесте није нико унапред организовао. А поготово иза њих не стоји нико „споља“ – барем не од почетка и не као иницијатор. 

Сада имамо случај да Скупштина не заседа а морала би. Устав је ту јасан – Скупштина редовно заседа шест месеци годишње, а може и више (ванредна заседања или седница на државни празник, на пример). У редовним, мирнодопским приликама мање не сме. Пролећно тромесечно заседање отпочело је, како Устав и налаже, првог радног дана у марту (чл. 106). Па прекинуто.

Оно што је овде кључно питање је: зашто је до овакве рафалне „пројектилске“ ватре, која указује на одсуство контроле, дошло? Ако преобратимо Платонове мисли из наслова одговор се намеће. Да ли наведена листа инцидената власти говори о томе да човек који се труди да остави утисак да персонификација и оживотворење исте има муку да обузда нагао и експлозиван темперамент?

Ко је уопште и са којим мотивима одобрио контрамитинг и да ли је свестан свог неодговорног понашања и могућих последица

Питање које се овде поставља јесте и да ли је власт у Србији свесно жртвовала своје грађане ради постизања добрих резултата на папиру (према мерилима ММФ и СБ)? Да ли је то оправдано или је, пак, показатељ да је Србија само једна од колонија у којој се јефтино ваде ресурси (у овом случају људски), бушотина која ће на крају бити само затрпана и заборављена. 

Међутим, уколико се погледа мало испод површине, видеће да није Република Српска, већ управо Босна и Херцеговина, та која у много чему подсећа на НДХ! Прво, и НДХ и БиХ су се заснивале на савезу Муслимана (данас Бошњака) и Хрвата против Срба и полазили су од претпоставке да Дрина по сваку цену мора бити граница

Сматрам да је Александар Вучић својим гестом изгубио кредибилитет, не само код Срба из Хрватске, већ и код грађана Србије, јер их поново гура у рат, а за само четири године поново смо отворили сукобе са свим народима на простору бивше Југославије.

Улива ли нови састав Уставног суда поверење да ће, као независан и самосталан орган, штитити Устав од великих политичких удара који, све су прилике, следе у држави (пренос дела суверености на ЕУ и НАТО, коначна десуверенизација на КиМ, на пример). 

Докле ћемо ми пристајати да своје  националне и државне интересе жртвујемо за ситне и дневно политикантске интересе тражећи  извињење тамо где га нема и вероватно,  како нас  досадашња историја учи, неће никада ни бити. 

 Док с једне стране бескичмено испуњава и спроводи све што му нареде из Вашингтона, Берлина и Загреба, Вучић у медијима гебеловски фингира како је у сталном „сукобу“ са поменутим центрима моћи и Хрватском, јер им „не дозвољава да наређују Србији“.