Predsednik i korona – stanje stvari u prvoj nedelji vanrednog stanja

„Šta me sad zovete? Čekam obraćanje Predsednika!“ Ovaj nipošto usamljeni komentar koji su naši anketari više puta čuli tokom prethodne nedelje odlično ilustruje osnovnu tezu ovog teksta, kao i zaključak našeg martovskog istraživanja: Epidemija koronavirusa praktično je progutala  sve druge teme i interesovanja – i, kada je reč o srpskom političkom životu, gotovo bez ironije se može reći da je korona samo nastavila tamo gde je Aleksandar Vučić stao.

Mada, zapravo, i ne može se reći da je „stao“. Naprotiv. Aleksandar Vučić je u našim životima, našim medijima i našim domovima ovih dana prisutniji nego ikad ranije. Samo što je – za razliku od dojučerašnje slike odlučnog reformatora, pobednika nad siromaštvom, deficitom, nepravdom i korupcijom – sada zaodenut u ruho brižnog oca i sina koji se protiv nevidljivog neprijatelja, takoreći, goloruk i sam, junački bori za živote naših najstarijih sugrađana.

Vanredno stanje i sa njim sledujuća nihilacija ionako skromnih tragova političkog pluralizma gotovo su idealna prilika za svaku vlast da zatravi politički život i „sahrani“ političke protivnike. Ali, pošteno govoreći, u Srbiji po tom pitanju skoro da i nije imalo Bog zna šta da se sahranjuje. I bez obzira na pojedinačne komentare iz opozicionih krugova kako je „vanredno stanje zavedeno da bi Vučić mogao da odloži izbore“, čini se da su, zapravo, zbog tog odlaganja, na neki način – doduše, iz različitih razloga – svi odahnuli. (Uključujući i vlast, opoziciju, kao i same birače.) Pri čemu uopšte nisam siguran da li je epidemija zaista glavni i jedini razlog tog „odahnuća“.

Bilo kako bilo, odluku o odlaganju izbora (čak i pre nego što je ona bila ozvaničena) podržava apsolutna većina građana i to je očigledno jedna od najnespornijih stvari u percepciji srpskog javnog mnjenja. Ono, pak, što je bilo mnogo važnije, a i mnogo neizvesnije, jeste pitanje kako će javnost oceniti preduzete mere i, u tom kontekstu, kako će reagovati na vanredno stanje. E, tu već „jednodušnosti“ nema, iako dobijeni rezultat (57,7 : 29,1) pokazuje jasnu prevagu podržavaoca u odnosu na protivnike do sada donešenih mera i odluka.

Onaj ko veruje vlasti (čitaj, Vučiću) da radi sve odlično i u interesu naroda – isti stav će imati i po ovom pitanju. A i obrnuto

Grubo govoreći, ovaj odnos se u velikoj meri podudara sa odnosom podržavaoca i protivnika aktuelne vlasti (a takođe i medija iz kojih se informišu). To jest, onaj ko veruje vlasti (čitaj, Vučiću) da radi sve odlično i u interesu naroda – isti stav će imati i po ovom pitanju. A i obrnuto. Izuzetaka naravno ima, i to u oba smera, ali oni za sada nisu statistički relevantni.

Možda bi vlast (čitaj, Vučića) više od prethodnog trebalo da zabrine odgovor na pitanje koje se ticalo (ne)poverenja u zvanične objave o broju obolelih. Iako ni to nije alarmantno, i premda bi se, s obzirom na sve – najblaže rečeno – nedoslednosti i nelogičnosti koje su predstavnici vlasti demonstrirali u prvim danima krize, dalo očekivati da nalaz bude još i mnogo gori, za  nekoga ko pretenduje na praktično apsolutnu kontrolu, moć, poslušnost i slepu ljubav svojih podanika činjenica da čak 44,1 odsto ispitanika (naspram 39,7) ne veruje zvaničnim državnim saopštenjima daleko je od ohrabrujućeg stanja.

Za  nekoga ko pretenduje na praktično apsolutnu kontrolu, moć, poslušnost i slepu ljubav svojih podanika činjenica da čak 44,1 odsto ispitanika (naspram 39,7) ne veruje zvaničnim državnim saopštenjima daleko je od ohrabrujućeg stanja

Ono, pak, što bi moralo da zabrine opoziciju (barem onu bez navodnika), bez obzira na to da li razmišlja o izborima ili je i dalje tvrda u bojkotu, jeste frapantan podatak iz ukrštanja stava prema preduzetim merama i spremnosti da se na naredne izbore izađe, gde se vidi da ubedljivo i neproporcionalno veliki broj onih koji podržavaju mere – kao i onih koji veruju saopštenjima vlasti – kaže da će na izbore „sigurno izaći“. Što, drugim rečima, kazuje da se nipošto ne može automatski povlačiti znak jednakosti između nezadovoljstva vlašću, ili aktualnim merama koje ta vlast donosi, i glasa za opoziciju na nekim narednim izborima.

S obzirom na situaciju u medijima, kao i poznatu činjenicu da se u trenucima krize i nepogode ljudi prirodno grupišu i svijaju oko vlasti od koje očekuju zaštitu i pomoć – bilo je logično očekivati da nalazi budu i znatno povoljniji po režim i Vučića

Realno govoreći, s obzirom na situaciju u medijima, kao i poznatu činjenicu da se u trenucima krize i nepogode ljudi prirodno grupišu i svijaju oko vlasti od koje očekuju zaštitu i pomoć – bilo je logično očekivati da nalazi budu i znatno povoljniji po režim i Vučića. Ali čini se da je srpsko javno mnjenje toliko beznadežno polarizovano da je (ne računajući Đokovića i neki reprezentativni trijumf) teško i zamisliti stvar ili događaj koji bi ga mogao oko bilo čega ujediniti.      

***

Epidemija je, objektivno, neka vrsta „više sile“ zbog koje – a za razliku od većine drugih nedaća sa kojima se suočavamo – Vučić i aktuelna vlast zaista nisu direktno ni indirektno krivi. (Na stranu osnovane dileme da li se moglo bolje, adekvatnije i ranije reagovati.) Ali je svojim preteranim i po svoj prilici kontraproduktivnim mešanjem u svaku poru i svaku odluku u vezi sa epidemijom Vučić je sebe nerazmrsivo upleo u čitavu stvar, učinivši je (opet) nekom vrstom svog privatnog rata – iz kojeg će, razume se, kakv god ishod stvarno bio, opet ON – a kako bi moglo biti drugačije?! – izaći kao apsolutni pobednik.

Znam, znam. Gledali smo to već više puta. Naviklo se, a pomalo i oguglalo. Samo što je, čini mi se, ovoga puta ulog suviše krupan (bukvalno, ljudski životi) da bismo smeli dozvoliti luksuz da – ma koliko nam ruke bile vezane – u ovoj stvari budemo samo pasivni kibiceri.

Naš mali doprinos borbi protiv tog stanja i te pasivnosti bilo je ovo istraživanje čije delove predstavljamo čitaocima.

(Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM)

***

ODGOVORI ISPITANIKA NA PITANjA 

Korona mere - ukrštanja 

(Kraća verzija teksta objavljena u nedeljniku NIN br. 3613)