Сведокиња Б-129 и баналност издаје

Сви су пре неки дан потражили марамице да утру сузе када су прочитали дирљиву исповест особе идентификоване као Б-129, перфидно преварене бивше сведокиње Тужилаштва хашког Трибунала, која се неутешно жали да су је спонзори из ове угледне међународне установе за дељење правде цинично искористили и откачили:

 „Живот у новој земљи деловао је као шок,“ са симпатијама о њој пише сарадница Њујорк тајмса Марлиса Симонс. „Уселили су нас у кућу пуну црног буђа, једва намештену, без кухиње и купатила...“, сведокиња се исповеда новинарки. Симонсова додаје да се дугови обесправљене српске породице у Енглеској „гомилају, и да су морали да се појаве пред судом услед неплаћања кирије“ (Њујорк тајмс, 15-08-14).

Уместо признања у виду аутомобила и комфорне куће, за шта је обманута Б-129 била убеђена да јој следује, полазећи од начина како се заштићени сведоци третирају у холивудским филмовима (Дејли мејл, 2-01-15), она већ више од деценије са породицом тавори у мемљивом стану на кишном и непријатном северу Енглеске. Да би прогнаници саставили крај с крајем, бивша београдска адвокатица сада је принуђена да ради као продавачица. Правдољубива Б-129 више то не може да трпи. Зато је мобилисала преостале медијске адуте (лондонски Дејли мејл[1] и Њујорк тајмс[2]) да се изјада и припрети британској држави да је стан у Београду ставила на продају. Средства намерава да уложи у тужбу за одштету против покварене владе Њеног величанства.

Парница коју припрема озлојеђена Б-129 требало би да привуче пажњу не само саосећајне јавности већ и активиста „цивилног сектора“ у Србији којима су на хоризонту оштри буџетски резови платних спискова донедавно издашних иностраних покровитеља и па би се и они ускоро могли наћи у сличном положају. Шанса да ће их задесити судбина сведокиње Б-129 све је мање теоретска у светлу наговештаја – буквално са највиших места – друштвених турбуленција у Србији чији исход нико не би могао да поуздано предвиди.

Повољан преседан у предмету Б-129 пред енглеским судом послао би снажан и охрабрујући сигнал госпођама Наташи Кандић и Соњи Бисерко да ни оне неће моћи тек тако бити пуштене низ воду.

Тада још увек млада идеалисткиња, Б-129 је као заштићена „инсајдерка“ 16. и 17. априла 2003. године на суђењу Слободану Милошевићу изнела компромитујућа сазнања о везама српског режима и дружине Жељка Ражњатовића. По извештајима западних медија који су пропратили њен наступ, њено излагање је „омађијало судско веће и публику“ у судници. („Њујорк тајмс,“ 15-08-14)

Наводно згранута, гледајући телевизијски пренос са суђења у Хагу, да би Милошевић ипак могао да се из Шевенингена некако извуче, Б-129 је дописници Марлиси Симонс изјавила да је тада схватила да „Милошевић лаже и све пориче, чак и везе са Арканом, па сам одлучила да дигнем свој глас зато што сам видела ствари о којима већина људи ништа не зна или одбија да прихвати.“

Обузета племенитом стрепњом да се у Хагу не догоди неправда, одлучила је да сведочи против њега.

Додуше, до својих сазнања Б-129 није дошла као командант у  Ражњатовићевим паравојним одредима нити као функционерка Милошевићевог режима него са стратешког положаја секретарице у канцеларији Арканове Странке српског јединства.

У једном од филмова Џејмса Бонда гледали смо да је у совјетској амбасади чистачица заправо била највише рангирани официр КГБ и главна личност у дипломатском представништву од које је чак и амбасадор стрепео. Зато не можемо априори искључити могућност да је у комплексној међуигри између Аркана, Милошевића и ДБ Србије секретарица Б-129 заиста била кључни играч и да је она вукла конце и усмеравала јавно експониране актере, па је самим тим била упозната и са њиховим тајнама. Једино би се тако могла објаснити изузетна заинтересованост Трибунала за њено спектакуларно сведочење.

Околности под којима је Б-129 била регрутована да сведочи за оптужбу у Хагу подједнако су мутне као и њен значај у хијерархији деведесетих. Поредећи одговоре које је дала под Милошевићевим унакрсним испитивањем са каснијим сентименталним изјавама британској и америчкој штампи, долазимо до противуречних закључака. У судници хашког Трибунала 2003. године Б-129 није крила да су је мотивисали материјални обзири (Милошевић, Транскрипт, стр. 19519-20) док у новој, прочишћеној медијској верзији својих мотива тврди не само да је била побуђена сажаљељем над судбином дванаесторице Аркановаца који су, по њеном мишљењу, бесмислено погинули (Милошевић, Транскрипт, стр. 19512-13) него и узвишеним моралним циљевима:

„Не размишљам о ризицима зато што желим да проговорим јасно и гласно,” „Дејли мејл“ преноси њену изјаву лондонском „Тајмсу,“ „жртве и сведови треба да буду заштићени. Анонимност мене чини криминалцем уместо њих“ (Дејли мејл, 02-01-15)

Ни на основно питање, ко је кога 2003. први контактирао, Трибунал њу или она Трибунал, немамо недвосмислен одговор. Под Милошевићевим унакрсним испитивањем, Б-129 је чврсто остала при тврдњи да је Тужилаштво контактирало њу, и то три пута (Милошевић, Транскрипт, стр. 19508). Међутим, пре кратког времена, она је дописници „Њујорк тајмс-а“ Марлиси Симонс испричала дијаметрално супротну причу:

ж„Када се ова млада жена из Београда добровољно пријавила да посведочи на једном од најсензационалнијих суђења за ратне злочине у задњих неколико деценија, у предмету бившег српског председника Милошевића, њој је била обећана анонимност“ („Њујорк тајмс,“ 15-08-14).

Какав год да је био редослед повезивања, током Милошевићевог разорног унакрсног испитивања на видело је узгред испливала једна чињеница која баца апсолутно поразно светло на професионалну деформисаност хашког судилишта. Наиме, у својим писменим изјавама и затим одговорима на питања тужиоца, Б-129 је безбрижно сведочила о низу догађаја за које тврди да су се одиграли између 1991. и 1995. године, мада је на свом „инсајдерском“ месту у Странци српског јединства као секретарица била запослена само неколико месеци током јесени 1994. На логично питање оптуженог одакле јој информације о наводним догађајима за које и не тврди да је у њима лично учествовала или их посматрала, одговор Б-129 је класичан одраз процесног беспућа хашког Трибунала:

„Кад год сам сведочила у односу на период од 1991. до фебруара 1993, када је изведена последња операција у Книну, увек сам говорила да је то оно шта су људи говорили, шта су припадници Српске добровољачке гарде причали, они који су се налазили у штабу зато што су били рањени“ (Милошевић, Транскрипт, стр. 19497).

Импликације цитиране изјаве надалеко су шире од исказа наведене сведокиње у овом предмету зато што је прихватање „доказа“ из друге или чак треће руке, што се савршено уклапа у популарну дефиницију „рекла-казала“, у хашком Трибуналу стандардна пракса, мада је то анатема са становишта процесних норми цивилизованог правосуђа. То је чињеница коју треба имати на уму не само приликом процењивања тежине доказа које износи сведокиња Б-129, већ подједнако и у процењивању озбиљности свих закључака и пресуда ове квазиправне установе, од Сребренице па надаље.

Легитимно је поставити питање зашто је у овом тренутку доскора заборављена (ако је икада била примећена) Б-129, од свих особа, извађена из пропагандног нафталина и каквом политичком циљу драматизација њене проблематичне приче служи. Нагађања на страну, за сада уверљивих и кохерентних одговора на та питања – нема. Пажљиво праћење даљњег коришћења овог случаја, уз непрестано постављање кључног питања cui bono?, временом ће нас усмерити на праве одговоре. Међутим, могуће је још и сада понудити радну хипотезу.

Ако бисмо се сложили да је нормализација нелојалности и издаје – на начин који је Цицерон непревазиђено описао – у Србији у пуном замаху, онда представљање сведокиње Б-129 у позитивном светлу изигране младе идеалисткиње, спремне да се (бар до одређене границе) жртвује за спровођење „међународне правде,“ поприма јасну логику. Још увек уздржано и обазриво, особа која је под заклетвом очигледно углавном сведочила лажно у интересу противника своје земље ипак се представља као жртва добрих намера, или наивности у најмању руку, у сваком случају као све остало осим на нормалан начин, као издајница достојна презира. У најављеној операцији преумљивања сведокиња Б-129, са својом плачевном причом, којом се безочно маскира баналност издаје, одређена је да још једанпут послужи. Овом приликом, као перверзни role model понашања које се њеним дезоријентисаним бившим суграђанима приказује као масовни узор без обзира на то што је за њих и њихову државу – погубно.

При свем том, чини се да несретна, инструментализована Б-129 опет прави будаласту грешку. Ако заиста има стан у Београду, поступиће паметније, уместо што га зарад илузорне тужбе против британске Круне на депримираном српском тржишту некретнина продаје у бесцење, да га задржи и користи. Страх који испољава да ће је, ако би се вратила у Србију и наставила живот под правим именом, сматрати „издајником“ („Њујорк тајмс,“ 15-08-14.), лишен је сваког објективног основа. Десет година после њене баналне издаје, тон у Србији диктирају људи њеног кова.

Она се у лоботомисану Србију можда још увек не би вратила тријумфално и са почастима, али сигурно не ни као издајница.

Пријатно би се изненадила колико би је људи поздравило као хероину.