Nevidljiva Srbija - lice i naličje predsednikove "brige o siromašnima i ugroženima" (II)

Samo karakterom vlasti, suštinskom neodgovornošću velike većine opozicionih aktera i propagandističkom uređivačkom politikom ovih i onih medija može da se objasni činjenica da se pitanje socijalne politike države, koja najdirektnije utiče na kvalitet života velike većine građana Srbije, ni po istraživanjima javnog mnjenja, a ni uvidom u programe političkih stranaka, ne nalazi čak ni u širem spisku unutrašnje političkih prioriteta.

Posle analize pitanja novčane socijalne pomoći sagledajmo probleme pružanja dve od više usluga socijalne zaštite: smeštaja u domove za stare i palijativnog zbrinjavanja.

Smeštaj u domove za stare – jedna je od usluga socijalne zaštite.

Prema kriterijumima UN Srbija u celini spada u države sa „vrlo starim“ stanovništvom, a starosna struktura se godinama pogoršava.

U Srbiji je danas oko 1,5 miliona građana Srbije, 22,6% stanovništva, starije od 65 godina,.

Prosečna starost stanovništva Srbije iznosi oko 44 godina.

Oko  350 hiljada osoba starijih od 65 godina živi samo, a još oko 420 hiljada živi u staračkim dvočlanim domaćinstvima. Izrazito teška je situacija u seoskim sredinama, u kojima se pored teškoća samačkog života u poznim godinama sa  izuzetno niskim prihodima pridodaju i teškoće koje su posledica teške dostupnosti zdravstvenim i socijalnim uslugama.

Problem smeštaja starih lica u državne domove i gerontološke centre ne pogađa samo one koji žive sami, protokom godina sve manje sposobni za samostalno funkcionisanje, već i njihove srodnike sa kojima iz najrazličitijih razloga ne žive.

Danas je u funkciji  57 državnih ustanova za smeštaj starih lica, sa kapacitetom od oko 13 hiljada kreveta, od čega je oko 3 hiljade kreveta za osobe sa teškim invaliditetom. Na listi čekanja u većim gradovima permanentno se nalazi preko 2000, pa do oko 2200 ljudi, dok u unutrašnjosti postoji manji broj slobodnih mesta, nekoliko stotina. Najviše se čeka na stacionarni smeštaj osoba koje su potpuno zavisne od tuđe nege i pomoći.

U privatnom sektoru u Srbiji radi oko 270 licenciranih privatnih domova sa ukupnim kapacitetom od preko 10.000 mesta, koji u proseku pružaju kvalitetniji  komfor, ali manje pouzdanu zdravstvenu zaštitu od državnih domova.

Naoko, problem nije veliki i lako je rešiv: izgradnjom novih domova, visokog srednjeg standarda, potpuno opremljenih, uz uslov da se država odrekne svih dažbina koje opterećuju komercijalnu gradnju. Za izradnju 25 domova za smeštaj ukupno 2500 osoba ( od toga npr. 500 u garsonjerama, 1000 u jednokrevetnim, sa kupatilom, ostalo u višekrevetnim sobama) potrebno je  oko 200-220 miliona evra.

I eto, nema više listi čekanja, sve potrebe bi bile zadovoljene,problem bi bio rešen...

Tako jeste, ako se zadovoljimo formalističim pristupom problemu.  ( Pa se onda ne osvrnemo ni na pitanje deficita kadrova neophodnih za funkcionisanje novih domova )

Međutim, problem je mnogo složeniji.

Realne potrebe smeštaja starih osoba su neuporedivo veće od onih koje se dobijaju zbrajanjem broja postojećih korisnika i onih koji su na listi čekanja.

Zašto je to tako?

Na cene smeštaja u državnim domovima ( da o kvalitetu smeštaja u ovom trenutku ne govorimo)  utiču stepen zavisnosti korisnika od tuđe nege i broj kreveta u sobi i kreću se od 45 do 70 hiljada dinara, a smeštaj u jednokrevetnom apartmanu oko 120 hiljada dinara.

Cene u privatnim licenciranim domovima su više i kreću se od 70-90 hiljada u višekrevetnim sobama, u dvokrevetnim sobama od 90-130 hiljada i u jednokrevetnim sobama i apartmanima  od 130-200 hiljada dinara.

Kako stoje stvari na drugoj strani, na strani korisnika? Šta govore zvanični podaci?

U Srbiji ima oko 1,66 miliona penzionera. Prosečna penzija u 2026. godini iznosi57 hiljada dinara. Preko 990 hiljada penzionera, njih 59 odsto, ima primanja ispod tog proseka.

Oko 25-30% najstarijih, njih do oko 500 hiljada, prima iznos niži od 30.000 dinara. 

Oko 150.000 osoba starijih od 65 godina nema ostvareno pravo na penziju.

Naravno, ne žive svi penzioneri sami, niti su im prihodi nedovoljni da plate smeštaj u državnom domu za stare, niti i ako žive sami nemaju pomoć srodnika, niti ne mogu samostalno da funkcionišu.

Kao što ni svi oni kojima bi smeštaj u dom omogućio dostojanstven život nisu penzioneri.

Administrativne baze ne omogućavaju da se sasvim precizno utvrdi koliki broj osoba koje žive same imaju prihode niže od minimalne cene smeštaja u državnom domu. Podaci RZS pokazuju 36,9%. samaca starijih od 65 godina ostvaruje prihode niže od 35.600 dinara, njih oko 130 hiljada. Budući da je najniža cena u državnim domovima 45 hiljada dinara, u višekrevetnim sobama za osobe koje u potpunosti samostalno funkcionišu, može da se izračuna da je  procenat samaca starijih od 65 godina koji imaju prihode niže od 45 hiljada dinara oko 45%. A to je skoro 160.000 ljudi. Nemoguće je utvrditi, pa onda ovome dodati, kolikom broju od onih 420.000 koji žive u dvočlanim domaćinstvima ukupni prihodi ne omogućavaju smeštaj u domove bez tuđe pomoći.

Sve do sada izneto ukazuje da stotine hiljada ljudi, i kada bi to bilo za njih prihvatljivo najbolje rešenje, ne mogu da mu samostalno pribegnu zbog niskih prihoda koji ne omogućavaju pokriće najskromnijeg smeštaja u dom za stare.

U tim slučajevima predviđeno je da razliku prihoda potencijalnog korisnika i cene smeštaja pokrivaju deca ili drugi zakonski obveznici izdržavanja.

Ukoliko oni to ne mogu ili ne žele onda   država finansira razliku preko Centra za socijalni rad. Međutim, uslov je da se stavi hipoteka na imovinu osobe koja će na ovaj način da koristi uslugu smeštaja u dom, a posle njegove smrti država svoje troškove naplaćuje prodajom te imovine.

To je tačka na kojoj nastaju najčešće nerešivi problemi, jer srodnici-naslednici na stare osobe vrše pritisak da ne daju saglasnost za stavljanje hipoteka u korist države, a budući da se pretežno radi o starim osobama koje žive u ruralnim područjima, i one same prednost daju svom tegobnom, često životno ugrožavajućem i nedostojanstvenom životu pred razbaštinjavanjem svojih potomaka.

Ukoliko starija osoba nema imovinu, a centri za socijalni rad utvrde da njegova deca imaju prihode koji omogućavaju finansiranje smeštaja u dom određuje im se obavezno učešće u troškovima smeštaja i ako to odbiju protiv njih se pokreće sudska tužba.

Najzad, predviđeno je da ukoliko starija osoba nema srodnike, niti raspolaže imovinom ili je ta imovina bezvredna, država preuzme finansiranje razlike prihoda te osobe i cene smeštaja u dom ili pokrije sve troškove ukoliko osoba nema bilo kakve prihode i imovinu. Malo je primera da se to u praksi primenilo. Naravno, tada sleduje višekrevetna soba, ali da ne dodajem i taj aspekt problema.

Tako, šire, humanitarno, a ne samo administrativno posmatrajući problem smeštaja u staračke domove, nije teško da zaključimo da postoji ogroman raskorak između ranije navedenog broja od oko 2000 osoba koje su na listi čekanja za smeštaj u državne domove i broja onih kojima je smeštaj objektivno potreban da bi preživeli.

Da zaključimo: izgradnjom novih kapaciteta kojom bi se eliminisale liste čekanja ne bi bio rešen ovaj, samo jedan od problema ostvarivanja prava pojedinca i porodica na „socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva“, kako stoji u Ustavu Srbije.

Njegovo rešavanje je teško, jer je višeslojan. Iracionalne odluke starih osoba da se ne opredele, ne prihvate smeštaj u domove za stare posledica su kulturoloških sputavanja, psiholoških ograničenja, smanjenih kognitivnih sposobnisti, manipulacije srodnika, percepcije odlaska u dom kao gubitka identiteta i smrt pre fizičke smrti...

I veoma važno: država, centri za socijalni rad su pasivni, suštinski nezainteresovani da utvrđuju stvarno stanje na terenu i rešavaju probleme, posebno u najugroženijim, ruralnim krajevima. Tako, osobe koje žive same u bedi, nemoćne i neinformisane o mogućnostima, ne podnose zahteve za smeštaj u dom i država konstatuje da nema interesa. Problema nema.

Zbog svega navedenog, humano društvo dugoročnom rešavanju ovog problema mora da pristupi interdisciplinarno. To je samo još jedna obaveza čije ispunjenje nije moguće bez promene vlasti.

Palijativno zbrinjavanje – usluge u nadležnosti Ministarstva zdravlja i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Još jedan problem koji pogađa desetine hiljada obolelih i njihovih porodica jeste problem palijativnog zbrinjavanja osoba koje se nalaze u terminalnoj fazi bolesti. Realnost je takva da je daleko najveći broj takvih bolesnika prepušten brizi isključivo porodice, ukoliko je imaju, jer samo izuzetno mali broj ima pristup palijativnoj nezi. Svake godine sa tim problemom suočavaju se desetina hiljada drugih, novih obolelih i porodica.

Godišnje u Srbiji oko 40 hiljada ljudi oboli od malignih bolesti, a premine oko 20 hiljada. Svi oni u nekom trenutku imaju potrebu da budu palijativno zbrinuti.

Nema preciznih podataka o tome koliko osoba obolelih od kardioloških i neuroloških bolesti ima potrebu za palijativnom negom, ali se taj broj 3-5 hiljada.

Pored toga, podaci pokazuju da oko 60 odsto osoba koje se smeštene u domove za stare, a to je oko 6000 ljudi, imaju potrebu za palijativnom negom, ali im nije obezbeđena, jer domovi imaju lekare opšte prakse i medicinske sestre koji nisu obučeni za pružanje palijativne nege, pa čak nemaju ovlašćenja da u slučaju potrebe propisuju najsnažnije analgetike, neophodne za terapiju bola. Trgikomično je da u takvim slučajevima lekari domova za stare moraju da pozivaju službe kućnog lečenja domova zdravlja, ako ih u toj opštini ima, da se uključe u pružanje pomoći. Nije teško zamisliti kako to u praksi funkcioniše.  Domovi su u nadležnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, dok je organizacija pružanja palijativne nege u naležnosti Ministarstva zdravlja.

Takođe, još oko dve hiljade dece ima potrebu za palijativnom negom.

Po papirima sve je lepo uređeno i utvrđene su obaveze ustanova sistema zdravstvene i sistema socijalne zaštite.

Zdravstvena zaštita se „lakšim pacijentima“ [ sic! ] pruža kroz Službe kućnog lečenja i nege domova zdravlja, težim kroz ustanove za gerijatriju i palijativno zbrinjavanje i najzad, kroz jedinice za palijativno zbrinjavanje u bolnicama.

I sve to jako lepo zvuči, međutim:

- 40 odsto, 63 od 159 matičnih domova zdravlja u Srbiji nema Službu kućnog lečenja i nege

- samo Beograd ima specijalizovanu ustanovu, Gradski zavod za gerijatriju i palijativno zbrinjavanje čiji timovi omogućavaju kućno zbrinjavanje pacijenata, posle rigorozne selekcije. Ni jedan drugi grad i opština takve ustanove nemaju.

- u 15 bolnica u Srbiji formirana su stacionarna odeljenja, odvojen je jedan manji broj kreveta za prijem pacijenata u terminalnoj fazi bolesti.

U njima mogu da se zadrže dve do najduže tri nedelje, posle čega im se, ako nisu imali sreće da umru, zahvaljuju na poseti i vraćaju kući!

- najzad, u celoj Srbiji radi samo šest do deset lekara specijalista palijativne medicine. Zavisno od izvora podaci se razlikuju.

Pre oko tri godine državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Mirsad Đerlek je izjavio da će nekadašnje kovid bolnice postati palijativni centri. Naravno, one to nisu postale iz dva jednako ozbiljna razloga: niti u Srbiji postoje kadrovi koji bi u njima radili ( lekari specijalisti palijativne medicine, medicinske sestre i tehničari kvalifikovani za pružanje palijativne nege), niti bi time problem bio rešen, makar u najvećoj meri.

Ne bi bio rešen zbog toga što je pacijentima u terminalnoj fazi bolesti potrebna tzv. hospis nega, tokom koje se, za razliku od palijativne nege, bolest ne leči, već ima za cilj da obolelom omogući dostojanstven kraj života, bez bolova, što je moguće komfornije i uz stalno ili povremeno prisustvo porodice, bliskih osoba. Ta nega se pruža u kući obolelog, a ukoliko uslovi u kojima pacijent živi to ne omogućavaju, u hospis centrima uređenim da nalikuju kućnom ambijentu i uz mogućnost stalnog prisustva rodbine.

Za to je potrebno raspolagati velikim brojem specijalizovanih timova koje čine obučeni lekari, sestre, psiholozi, socijalni radnici, duhovnici ), a to Srbija danas nema.

To ne znači da ne treba oformiti i centre za palijativnu negu, koji moraju da imaju slične stručne timove.

Rešenje problema nije moguće bez temeljnih promena sistema obrazovanja i sistema nagrađivanja deficitarnih kadrova, bez radikalne promene raspodele budžetskih sredstava, kao i promena zakona i propisa koji uređuju veze zdravstvane i socijalne zaštite. A i onda rezultati mogu da se očekuju na dugi rok. Bez promena – neće ih biti.

Još da napomenem: naravno da postoje privatne opšte bolnice sa odeljenjima za palijativnu negu, a boravak pacijenta košta i do 350 evra dnevno. Cena zbrinjavanja osoba u terminalnoj fazi bolesti, u slučajevima najtežih stanja pacijenta, može preći i 1000 evra dnevno. Pa izvolite.

***

U ovom tekstu nije bilo ni jednog slova o drugim vidovima novčane pomoći, kao što su dodatak za pomoć i negu drugog lica i pomoć za osposobljavanje za rad, niti o drugim uslugama: pomoći gerontodomaćica, dnevnim boravcima za decu i odrasle, svratištima za decu, prihvatilištima, hraniteljstvu, stanovanju invalida uz podršku...i drugim uslugama.

Sumnjam da je u praksi manje problema sa aspekta finansiranja i obuhvata onih pojedinaca i porodica kojima je ta vrsta pomoći neophodna.

Ovo je mali prilog oceni iskrenosti brige odlazećeg predsednika o najsiromašnijima i najugroženijima.

(Autor je član Predsedništva Novog DSS)

Videti još: Dragan Maršićanin: Nevidljiva Srbija - lice i naličje predsednikove "brige o siromašnima i ugroženima" (I)