Шта је мотивисало Биљану Плавшић да се нагоди, мало је вероватно да ћемо у скорој будућности сазнати. Чињеница је да је њена одлука у том тренутку била политички тријумф за Трибунал и његове спонзоре.

Без политизације случаја "Жуте куће", он ће се свести на обичан криминални чин, каквих вероватно има још у свету, а он то није. Он је крајње политички случај, са јасним политичким циљем, са актерима из политичког естаблишмента и део је политичке турбуленције деведесетих.

По пуштању на слободу Биљана Плавшић заслужује сваки обзир и сваку заштиту од државе. Није овде реч о личним симпатијама, већ о минимуму националног и државног достојанства које треба васпоставити.

Сви његови претходници су пријетили развлашћивањем ентитета, централизацијом и унитаризацијом да би деморалисали народ и обесхрабрили руководство, а производили су бумеранг ефекат - национални рефлекс самоодбране и окупљање око јаког лидера. Хил је лукаво кренуо обрнутим путем.

Не може се тврдити да су четници и партизани „имали своје верзије збивања у Југославији”, како наводи академик Михаило Марковић, јер је однос оба покрета према стварности одређивао окупаторски непријатељски однос према Србима као народу.

Могућности за одржавање таквих избора у РС се некако могу и изнаћи у политичкој пракси, дочим се ванредни избори на нивоу БиХ не би могли одржати без промене Изборног закона БиХ, јер тај закон уопште не предвиђа могућност одржавања ванредних избора.

И напољу и овде исувише често је изостајало чак и елементарно људско и морално уважавање изванредног доприноса српског народа у ратној победи 1945. године. Тривијализоване формуле дневне политике и идеологије, понекад зажарене до усијања, потирале су тај допринос и на неки начин везивале руке Србији.

У Републици Српској, под диригентском палицом истих сила које су уз помоћ домаћих сарадника у Украјини управо завршиле свој рушилачки посао (бар они тако мисле), одигравају се припреме за исти процес. Мете су јасно дефинисане, мизансцен за извођење пуча под лажном заставом увелико се поставља.

Масовна подршка коју је Милошевић добио почела је да се топи због његовог калкулисања и склоности  закулисним радњама, а и када је постало очигледно да у своје окружење прима људе који немају углед.

Канонско је начело и црквена пракса да оболелог патријарха замењује најстарији по хиротонији или рукоположењу митрополит. Такав је у улози „бљуститеља”, а не патријарха, што значи да је хранитељ или чувар патријарашких права док је спречен да их спроводи.