Нико никада ни Бошњаке ни Србе ни Хрвате није питао ни да ли желе да живе у заједничкој држави, а камоли да ли хоће у ЕУ. Истина, то претходно и кључно изјашњавање и у другим случајевима се тактички остављало за крај европског пута, па Иво Јосиповић и Зоран Милановић испод жита смањују законски неопходну референдумску већину. 

Сваком од три тима, који су за потребе наглашавања тежишта њихових предлога спољнополитичког деловања, привремено названи „Евроатлантски“, „Источни“ и „Избалансирани“, додељено је по два сата за представљање  властитих стратегија.

Каже се, такође, да би „већа самосталност РС и ХБ водила у одвајање и завршила у великој Србији и великој Хрватској“. Међутим, нити је такав исход неминован нити је сам по себи споран. Новија истраживања показују да све већи проценат Срба жели баш самосталну РС.

Грађанину је јасно да ће, с обзиром на то да је Србија држава српског народа и свих грађана Србије, његово дете, дипломирало са највишим оценама, можда доћи у ситуацију да не добије посао због неког од могуће полуобразованих „осталих грађана не-Срба“.

Дан Репубике Српске (7.1) у Бањалуци се слави као највећи званични празник, а за сарајевске медије представља посебну инспирацију за „пљување и псовање на сва уста“. С обзиром на то да су црно на бијело признали РС и да се боре за реинтеграцију БиХ, било би за очекивати да ће послати бар куртоазне честитке.

Постоји ли игде у свету захтев за одвајање од државе сопственог народа – или су на тлу Србије дозвољени сви експерименти? Сваки политички провизоријум, следећи ову посувраћену логику, проглашава се важнијим од државе. У истој тој Европи поредак је обрнут.

И Додик за сада вешто избегава „захлађење“ односа са Вучићем, тиме што је делимично снизио своју националну реторику - што је чинио и раније по Тадићевом „савету“ - као и покушајима да се примакне Вучићу на растојање са кога сматра да ће, ако ништа, оно бар имати више увида у Вучићеве намере и према њему и према Српској.

Ко каже да је „наш“ образовни систем неефикасан кад и даље већина сматра, чињеницама упркос, да су Срби „етничка“ нација. Последња, јер су чак и савремени Немци напустили тај концепт. Време је да свој национални идентитет уподобимо сопственој (пре)богатој традицији.

Проблем и није Инцко него његов главни послодавац који води неразумну политику БиХ, а в.п. као и сваки дипломата мора стриктно да се придржава инструкција ако жели да сачува радно мјесто.

Држава у којој живимо је име, место, језик и становништво наследила од оствареног вековног сна. Али Србија која је најгорој деци брижна мајка, а најбољој зла маћеха није Србија св. Саве. Ово није Србија домаћина, већ лоших ђака, нерадника, превараната и злочинаца. Ово није наша Србија!