Једнаки третман за жртве масакра уколико они нису Европљани (па и да су муслимани), за сада личи на немогући сан. Нема свечаних резолуција у знак поштовања и сећања на хиљаде авганистанских ратних заробљеника који су били помлаћени као животиње.

Косово је колевка нашег националног бића, наше државности, али и нашег духовног идентитета

ЕУ сада има јаснију економску и реалполитичку алтернативу на спољнополитичком плану. То је Русија на првом месту. Русија која постаје озбиљан гарант безбедности и регионалног мира на овом простору. И једини гарант очувања Косова и Метохије у Србији на светској спољнополитичкој ветрометини.

Образложење које су понудили сарајевски истражиоци да “нису довољно технички опремљени” одавно не пролази ни у Хашком суду, па би се онда слободно могло закључити да сарајевски “мали Хаг” није добацио до свог холандског узора ни у делу (пред)истражних радњи, а о суђењима да се и не говори.

Сваком од три тима, који су за потребе наглашавања тежишта њихових предлога спољнополитичког деловања, привремено названи „Евроатлантски“, „Источни“ и „Избалансирани“, додељено је по два сата за представљање  властитих стратегија.

Нико никада ни Бошњаке ни Србе ни Хрвате није питао ни да ли желе да живе у заједничкој држави, а камоли да ли хоће у ЕУ. Истина, то претходно и кључно изјашњавање и у другим случајевима се тактички остављало за крај европског пута, па Иво Јосиповић и Зоран Милановић испод жита смањују законски неопходну референдумску већину. 

Резолуција о Сребреници, коју је 15. јануара 2009. године усвојио парламент Европске уније, садржи низ недостатака који је чине неприхватљивим и Народна скупштина Србије не би смела да усвоји никакав текст састављен по таквом обрасцу.

Каже се, такође, да би „већа самосталност РС и ХБ водила у одвајање и завршила у великој Србији и великој Хрватској“. Међутим, нити је такав исход неминован нити је сам по себи споран. Новија истраживања показују да све већи проценат Срба жели баш самосталну РС.

Република Србија се обавезује да ће поштовати пресуде које су јасно дефинисале правни карактер злочина геноцида извршеног у Сребреници и да ће се јасно обратити жртвама и њиховој заједници и признати да је злочин извршен у наше име.

Дан Репубике Српске (7.1) у Бањалуци се слави као највећи званични празник, а за сарајевске медије представља посебну инспирацију за „пљување и псовање на сва уста“. С обзиром на то да су црно на бијело признали РС и да се боре за реинтеграцију БиХ, било би за очекивати да ће послати бар куртоазне честитке.