Други важан фактор који је онда постојао јесте јединство око основних вредности: националних, културних, моралних. То је нешто што нам данас недостаје. Када посматрамо ондашњу интелигенцију, видимо, када је почео рат, да су одједном сви били сложни, као један.

Претпоставка да је патријарха Германа требало забавити о његовом јаду управо у Београду, како би СПЦ лакше прихватила, између осталог, одбијање да призна самопроглашену аутокефалност Македонске православне цркве и рушење капеле на Ловћену, има довољно основа.

Ово што Дачић изјављује није државнички став, и најмање је важно што је то изјавио за Србе са Косова, јер је то став, а актери на које се односи могу бити различити. То можда није државнички став, али политички свакако јесте, и то је оно што брине. 

Занимљиво би било открити психолошки и антрополошки шта се скрива иза самог назива „Парада поноса“.

Оно што је почело као насиље над законима државе претворило се у насиље над законима логике, а када и закони државе и закони логике нестану, остаје само насиље. Аргументи су замрли, подсмех је замукао, остала је само језа која се шири попут епидемије.

Посебно је тежак положај српског народа у Црној Гори где је подложан систематској дискриминацији и оспоравању права. Такође, у БиХ српски народ и Република Српска изложени су највећем притиску у последњих шест година.

Упркос чињеници да читава прича о исламском тероризму нема нити, по природи ствари, може имати везе са православним Србима и Хрватима - католицима, односно са РС и Х-Б, него једино са Бошњацима – муслиманима, и кантонима са њиховом национално-вјерском већином, у свјетским медијима се непрестано говори и пише о „исламским терористима у БиХ“.

Петооктобарска револуција је довела на политичку сцену нову, демократски власт. Ова власт није волела социјалну беду пред својим очима. Журила је у Европу, и на том путу рушила је све пред собом.

Ако се ова држава клерикализује, ако се подривају њени секуларни темељи, онда за то није крива црква већ држава која се често понаша као да Уставом није од ње одвојена. Да власт има јасне циљеве, до тога не би долазило.

 Једноставније речено, "бх народ" чини пар хиљада службеника на уговор, који, успут, наплате и потрошени бензин за долазак у тај скупи административни резерват