Србија се налази на европском путу, Србија жели да сарађује са свим народима и државама у региону, Србија је прихватила и испуњава све своје међународне обавезе, Србија води дијалог са Приштином под окриљем ЕУ, и једино што Србија тражи јесте правда. Ништа више и ништа мање.

На вишестраначким сценама РС и ФБиХ трају два обрнута процеса. У Српској, уз ријетке изузетке, важи правило „сви уз СНСД“, док се кантонима са бошњачком већином у Федерацији, опет уз минимална одступања, окупљање одвија под мотом „сви против СДА“.

Београд није ни било лако освојити – тек је сваки трећи покушај нападача бивао успешан. Управо због тога, приликом сваког освајања града, као рефлексија победничког беса, Београд је редовно рушен, и то врло темељно 44 пута, по чему је сигурно јединствен пример у свету, нажалост. 

Неоснован је страх од могућности да се хашка „истина“ о скоријој регионалној прошлости, поготово након ових најновијих пресуда Трибунала, временом наметне као званична и обавезујућа, што је био кључни, иако никада јавно декларисани његов циљ.

 А ако се у Сребреници геноцид заиста догодио, или у најмању руку убијање масовнијих размера, да ли је то било последица одговарајуће намере, или тек нечија накнадна замисао?

Главна мета аустроугарских и азијских мултикултуралиста, чанковаца, чедера, Пајтића и хиљада политичких паразита у Новом Саду је српска држава.

Због тога је СФРЈ била држава на пола, не зато што је заостала у неком развоју ка целини, него зато што је замишљена накарадно. А све из политичког страха и несигурности. Каква је држава била, тако је и брањена, на пола. Милошевићев рат био је типичан пример рата ,,на пола''.

Aко буде верно следио политику председника Србије Александра Вучића о "разграничењу" на Космету - и сам често заговарајући "поделу Косова" - онда у неком другом тренутку можда на дневни ред дођу и захтеви из Брисела и Вашингтона за уступцима РС приликом разматрања "драфта" на "путу БиХ ка НАТО

Креатори садржаја на интернет порталима који се залажу за “преиспитивање” статуса Војводине у Србији парадоксално и помало иронично настоје да укажу на некакве “историјске традиције” и наводни непрекидни континуитет Војводине као политичког ентитета.

Ниво правдољубивости који је исказан поводом пресуде Готовини и Маркачу није показан у случају Слободана Милошевића, који је пре свега из унутарполитичких разлога незаконито испоручен Хашком трибуналу.