Srpsko srce upravo je u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, koji su emotivno, duhovno i politički za Srbe nerazdvojivi. Bez ovih mesta Srbi bi ostali bez srca tj. ličili bi na žive mrtvace kojima srce ne kuca. Onda bi mogli biti bilo gde – i uvek bi bili nigde.

Sam izbor Beograda kao lokacije za održavanje samita govori da planeri i stratezi u Briselu Beograd vide kao značajnog partnera i to je samo po sebi posledica zvanične politike našeg vojnog vrha, što naši zvaničnici i ističu.

Kristijan Šmit nije niti može biti visoki predstavnik, ne samo zato što nijedna od ugovornih strana Dejtonskog sporazuma nije zahtijevala njegovo imenovanje, već i zbog toga što nije imenovan od strane SB UN

Pravoslavna ohridska arhiepiskopija i preko nje jedinstvo sa našom Srpskopm pravoslavnom crkvom bila nam je do sada nada i uteha da se Svetosavska spona za nas Srbe iz Stare Srbije i na dalje neće prekinuti. Nemojte nam u tu poslednju nadu uzimati. Ako izgubimo i Majku Crkvu nestaće i korena i izvora

Vlast je već  započela  kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju!  Moguće da će dati i koju crkavicu  u te svrhe?!  Ako ništa, mecene sa Zapada odrešiće kesu.  Budući naraštaji već su bezecovani! Nema sumnje, vlada je prepoznala „izvoznu šansu“. 

Jedan od glavnih argumenata zagovornika pristupanja Srbije alijansi jeste da Beograd ne može ostati „crna rupa” Evrope i usamljeno ostrvo okruženo članicama NATO. Međutim, čak oko 70 odsto građana protivi se ulasku u ovu alijansu.

Narodna skupština Republike Srpske je na sjednici održanoj 26. aprila ove godine glasovima samo 47 poslanika vladajuće koalicije usvojila zaključak kojim, kako je u javnom prenosu pročitao predsjednik Narodne skupštine Nenad Stevandić, poziva „sudije iz Republike Srpske u Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine da podnesu ostavke“

Tek kad stignu odgovori na sva ta pitanja, možda će nestati i višedecenijski spor. Ali zajednička liturgija dve crkve u Hramu Svetog Save je veliki početak i može se tumačiti kao do sada najozbiljnija najava rešenja

Priča o miniranom Žrnovu i priča o izgubljenom srpskom jeziku je, dakako, jedna ista priča. Naravno da kritički argumenti protiv kralja Aleksandra i Vuka Karadžića postoje, i naravno da ih ne treba ignorisati. Ali fiksacija na „prosuto mleko“, opsesivno vraćanje na trenutak u istoriji kada su naši preci načinili izbor koji mi smatramo za pogrešan, ali koji nikakvim misaonim i ideološkim naporom ne možemo izmeniti, predstavlja jedan od najrazornijih elemenata patologije srpskog društva današnjice. 

Šta međutim rade protivnici NATO-a u Srbiji? Oni ponavljaju mantru kako ne smemo postati članica alijanse koja nas je protivpravno bombardovala dok njihovi protivnici sa druge strane govore o konkretnim stvarima kao što su ekonomske prednosti članstva