субота, 22. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Не пристајем на капитулацију! Не дам Косово за било шта, па ни за сат и по путовања до Ниша!
Косово и Метохија

Не пристајем на капитулацију! Не дам Косово за било шта, па ни за сат и по путовања до Ниша!

PDF Штампа Ел. пошта
Дарко Р. Ђого   
уторак, 07. март 2023.

Први дан часног поста увијек човјека снађе неко искушење којим нас Спаситељ опомиње да се живот у Његовом Тијелу не своди само на прегледање садржаја млијека у омиљеном кексу већ на ношење бремена једног живота тамо гдје се мора бити кадро „на страшноме мјесту постојати“. Тако и ове године – баш на први дан поста сусрели смо се са бриелским ултиматумом којим је Србија требало да криминогену структуру под покровитељством друге криминогене структуре прихвати као „другу страну“ чији би територијални интегритет и суверенитет поштовала. Такво искушење ипак није свакидашње. Оно представља политичку формулацију коначне идентитетске капитулације Србије којом би се српски народ само-распустио и само-угасио јер би од народа, колектива са идентитетом и достојанством, постао колонизовано становмиштво срећно због свог статуса колоније, спремно да дио своје територије и цијелину свога бића усупи за брзу пругу (ствар не само удобну већ, како се ових дан увјерисмо, и погибљену).

Србија (као синоним за Републику Србију али и за српски народ као цјелину) не може да опстане без косовског завјета као утемељујућег елемента нашег идентитета. Како је лапидарно али надасве тачно ствар све Никола Пејаковић Коља – Србима се нуди избор између вјере и вечере. Ако Срби прихвате вечеру, добиће вечеру и метак у главу (овај други дио његовог запажња подједнако је важан!) Ако изаберемо вјеру – косовски завјет као онај „свакога дана васкрс из рана“ Београдског синдиката, онда „Срби имају шансе“. Избор је заиста врло једноставан. Зашто онда уопште напомињање о смислу „европских инвестиција“ са једне и „Косова“ са друге стране?

Историја наших странпутица и заблуда у ХХ вијеку свакако да се одражава и на свеопшту збуњеност српске јавности када су у питању тако утемељујуће вриједности као што су национално достојанство и косовска завјетност. Но ако су југословенски интегрализам и атеизација кроз читав ХХ вијек загушивали наше косовско чуло достојанства и опстанка, онда је данашњи тренутак необјашњив без потребе српске власти да идеолошки, структурално и партијски покрије сваки спектар и аспект живота Србије – од аутошовиниста до личности и идеја из ратних деведесетих. То што се у спољашњој политиви лавира између економских и војних суперсила још би могло бити и разумљиво и оправдано положајем и стањем, али када у унутрашњој политици непрекидно чујемо да исти човјек, иста партија, иста – и готово свемоћана политичка структура – понављају аутошовинистичке мантре о „српској опсједнутости косовским митом“, „изгубљености Косова“, „бесмислености и авантуризму било ког отпора“ (паралелно са сасвим супротиним садржајима декоративног патриотизма), онда је најмање што се осјећа – збуњеност и неповјерење. Када вам неко каже да би свако сумњичав према политичкој податности као једином „реалном“ ставу „слао туђу децу да гину“ и исти тај човек вам онда говори о заслугама за симболичку реактуелизацију кошарских јунака, онда свако нормалан мора да уочи размимоилажење између та два става. У политици се не могу вијдети скривене или јавне намјере које нису саопштене политичким чиновима. Ми не судимо ad hoc о намјерама колективног Запада већ имамо искуство агресије и колонизације. Ми не закључујемо о намјерама српских власти на основу њихових јавних реторика – које су снажно двосмислене – већ на основу исхода, рецимо, Бриселског споразума који је Србија савршено спровела, умањујуи из дана у дан своје присуство на територији АП Косово и Метохија, иако друга страна није била спремна чак ни смоквин лист у виду тзв „Заједнице српских општина“. Зато бојазан српске јавности не долази од „злонамјерности“ или „недстатка патриотизма“ већ из досадашње путање косовске политике. Излагање сталним емотивним вртешкама предсједника Србије у његовим јавним наступима, непрекидне смјене еуфорије и очајања, куражи и пасивне агресије, аутошовинистичких предрасуда о Србима и изјављивања љубави према таквом денунцијаторском народу понекад је мучно, понекад би било и забавно али нан ништа (добро) не говори о томе шта можемо да очекујео од (нерођеног али стварног) суверена Србије. Иако се цјелокупно политичко умјеће тренутне власти своди на испаљивање противрјечних погледа – што онда омогућава широким народним масама да пронађу и изаберу оно што желе да чују – таква медијска и државна политика увијек остављају и нас запитане када ће се то оснажити и остварити оно „друго“ лице те политике.

Како је лапидарно али надасве тачно ствар све Никола Пејаковић Коља – Србима се нуди избор између вјере и вечере. Ако Срби прихвате вечеру, добиће вечеру и метак у главу. Ако изаберемо вјеру – косовски завјет онда „Срби имају шансе“. Избор је заиста врло једноставан. Зашто онда уопште напомињање о смислу „европских инвестиција“ са једне и „Косова“ са друге стране?

Читава ствар је, када је у питању споразум о капитулацији Србије (познат и као њемачко-француски споразум) додатно излагана противрјечностима и мистификацијама. Званично нам саопштена верзија догађаја описује тај споразум као избор између „инвестиција“ и економске колонизације Србије (као онога што не смије бити угрожено) и политичких притисака да се прихвати „реалност“ тј на UCK – NATO тероризму заснована лажна „држава“ као друга страна. У правној и политичкој јавности већ је успостављн консензус да текст споразума представља фактично признање независности лажне државе (иако су нас неколико дана медији засипали и тврдњама да „ово није признање“ – попут слике Рене Маргита на којој је приказана лула са натписом Ceci n'est pas une pipe). Ипак, правнички и медијски је очигледно индукована додатна двосмисленост, тако да све подсјећа на Шредингерову мачку: Србија, у лицу свога предсједника, изјавила је како нема примједбе на текст споразума, али га није прихватила нити потписала – иако је пристала да разговара о анексима споразума који није потписала. И јесте и није – и није и јесте, да би се у тој „квантној механици“ увијек могла оснажити само она тумачења која су у одређеној ситуаицји и времену политички опортуна. Огроман дио аутошовинистичких букача и оних патриота којима је родољубље само један облик животног огорчења увјеравају нас да је већ све готово и да се треба помирити са судбином.

Све велике и највеће истине се непрекидно понављају. Не само да се понављају ријечима већ се и живе. Иако знамо и чврсто вјерујемо у долазак, страдање и васкрсење Богочовјеково, ми сваке недјеље и празника служимо литургију. Зато у Њој увијек понављамо оно што знамо, зазивајући ријечима силу Божанског Свесмисла. Црква је Тијело Христово па управо због тога служимо литургију - не можемо рећи да смо је једном одслужили, па нема више потребе за тим. Светосавска Српска Црква је (с)рођена са косовским свештеним простором а и сама је у нама уобличила Косовски Завјет као оприсутњење божанских Завјета (и Старог и Новог, у њиховом прожимању). Дакле, ако већ говоримо догматске истине – иако их знамо – јер је говор истине понављање и обнављање Завјета, позив на његово живљење, онда данас не смијемо да ћутимо већ управо да грмимо, попут наших великих Отаца, Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија, којима се толико поносимо не због тога што су били непогрешиви, већ зато што су били неустрашиви. И они су знали и писали непобитне истине светосавског Предања и косовског Завјета али су знали да се неке истине у јавности затомљују и заборављају, прећуткују и обеснажују ако се не саопште и истакну, као дужност и обавеза, као минимум људског достојанства сваког Србина.

Црква је Тијело Христово па управо због тога служимо литургију - не можемо рећи да смо је једном одслужили, па нема више потребе за тим. Светосавска Српска Црква је (с)рођена са косовским свештеним простором, а и сама је у нама уобличила Косовски Завјет као оприсутњење божанских Завјета (и Старог и Новог, у њиховом прожимању)

У расправама о најбољој методологији притиска на српске властодршце који одлучују о судбини АП Косово и Метохија (што се, у једноличносном систему какав имамо у Србији, Српској и Црној Гори своди на онога који јесте једини прави носилац цјелокупне политичке моћи – предсједника Србије) ужарене полемике се воде о начинима борбе против оног пола „квантне“ политике и „квантног“ права који нам сугерише да је Србија пристала на споразум и сада договара његово спровођење па је све „готово“. Дакле, иако постоје различита правна тумачења, од тога да је пресједник Србије већ прихватио споразум (па је „све готово“) до оних да се „ама баш ништа није десило“ (па је Србија, опет побиједила убједљивом гол разликом на неугодном гостовању), не може се од нас очекивати да беспомоћно гледамо који „квантни“ положај ће да превагне и да ли ћемо осванути у ситуацији у којој ће нам се ипак рећи да споразум "некако" јесте прихваћен (чиме би Србија de facto признала UCK „државу“) па остаје само да се он спроведе, инвеститори да долазе, уљуљкани народ да гледа „Задруге“ а све утишанији противници размјене европске вечере за српску вјеру да у клијети срца свога чекају нека боља времена. У таквој ситуацији императивно је важно да се управо сада понове ставови којима би се омеђила могућност „квантне“ издаје.

Све су очи упрте у Цркву. А Црква јесмо сви ми, цјелокупност Тијела Христовог

Све су очи упрте у Цркву. А Црква јесмо сви ми, цјелокупност Тијела Христовог. Ипак,  „од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати (Лк. 12, 48). И не смијемо данас очекивати да ће други да каже мој став, а да мени дозволи да сједим у комфорној анонимности.

Од нас из свештенства нико не очекује револуцију, грађанске немире, уплитање у баруштину партијске борбе. Црква се не бави политиком у смислу да се не бави партијским лобирањем (тога би се требало сјетити и у мирнија времена, када партијским функционерима кренемо на прославе), али ако се Црква занима за друштво у коме живи онда се она по дефиницији бави полисом (дакле: политиком).

Очекивање српског народа није усмјерено ка насилним превратима и манифестацијама бијеса већ ка недвосмисленим упозорењима нас из свештенства онима највишим у држави о томе да је неприхватљиво и незамисливо да се уопште говори о прихватању и спровођењу плана о капитулацији Србије

У том смислу очекивање српског народа није усмјерено ка насилним превратима и манифестацијама бијеса већ ка недвосмисленим, гласним, непоколебивим, свакидашњим упозорењима нас из свештенства онима највишим у држави о томе да је неприхватљиво и незамисливо да се уопште говори о прихватању и спровођењу плана о капитулацији Србије. Ако – како нас често увјеравају из близине власти – никада и не постоји намјера да се план прихвати и спроведе, онда ће глас Цркве остати само као успомена о заједничком погледу на најважнију стварност српског бића. Истински родољуби не замјерају другим истинским родољубима. Ако се тиме „сужава дипломатски простор“ – а тај простор „широким“ чини евентуалија звана „нормализација односа између двије стране“ – онда је наша обавеза да сужавамо такав „дипломатски простор“.

Ништа још није готово, али да не бисмо осванули у ситуацији гдје смо обавијештени да јесте готово – свако од нас мора да јасно и недвосмислено каже: као Србин и/ли грађанин Србије не пристајем на прихватање понуђене капитулације

Ништа још није готово, али да не бисмо осванули у ситуацији гдје смо обавијештени да јесте готово – свако од нас мора да јасно и недвосмислено каже: као Србин и/ли грађанин Србије не пристајем на прихватање понуђене капитулације (од првог до посљедњег међу нама, од свештенства до вјерног народа, без тражења анонимности и сакривања у масу и безначајност). Не потписујте и не саглашавајте се са капитулацијом Косовског завјета! Не пристајем! Не дам Косово за било шта, па ни за сат и по путовања до Ниша! Не припадам народу који може да живи са сазнањем да је оставио на цједилу своју земљу и њене људе на Косову и Метохији. Не желим аутопут до било које тачке, ако због ње морам да пристанем да се одрекнем Ораховца и Звечана!

Данас то морамо рећи. Када пођемо сутра у Цркву, наше право да служимо Христове свете тајне и да у њима учествујемо зависиће од тога да ли смо ћутали пред силнима а опомињали слабе или смо опомињали силне а ћутали пред слабима.

Колико нас малих, обичних, простих Срба буде у стању да то кажемо – толико ће нас чути, и властодршци и преци и потомци.

(Аутор је протојереј-ставрофор)

(Блог Дарка Р. Ђога)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер