Интонација у Церићевом гласу, наглашавање, па чак и јачина у том гласу, некако се доимала као да је он желио у кости утјерати страх свима онима који се данас представљају као бошњачки политички фактори у БиХ. 

(Реаговање на излагања проф. Станковића у чланку “Острашћени историографски ревизионизам”, Политика, 04.07.2008)
Оно што посебно изненађује у излагању др Станковића, то је језик искључивости и претеривања, са кулминацијом у сврставању ревизиониста у домен “социјалне психопатологије”.

Данашњој Србији не прети немачка окупација, али најистакнутији Срби различито размишљају о сарадњи са Вашингтоном, најзаслужнијим за формирање самозване државе Косово.

Еулекс се понаша као власт у земљи. На врху његове листе приоритета је споразум са Србијом о полицији, судству и царини. То је безочно кршење (фомалног) суверенитета Косове. Mи пружамо подршку протестима коалиције организација Косова против споразума Еулекса са Србијом.

Страх режима од бунта није страх од НВО сектора и „спољног непријатеља“, већ од властитог народа. „Прољеће“ којег се боје, није „обојено“ прољеће, већ „побуна гладних“. Покушај да се незадовољство осиромашеног народа етикетира као „дјеловање страног фактора“ не само да је бестидно, већ је акт очајника.

Oтворено писмо

проф. др Ђорђу Станковићу, шефу Катедре за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду

Осудити косовског Србина који узима личну карту квазидржаве да је издајник било би врхунско лицемерје. Пре тога требало би осудити бар две трећине Срба „из Србије“ који су по неколико пута мењали партије због много безначајнијих интереса него што је голи живот. 

Срби који не знају на коју страну да се окрену, ни коме да верују. Срби које је оставила држава, а у нову албанску државу не смеју и не умеју да се „интегришу“. Дезоријентисани Срби, слуђени опречним информацијама, конфузни као и вести које им долазе са различитих страна – поново сасвим сами. 

Током 2012. околности су се нагло промениле. Мајсторско надигравање са федералним партнерима и међународном заједницом је створило опште уверење да је Српска дефинитивно одбрањена и извана и изнутра. У први план су избила социјално-економска питања. Глобална криза се прелила у регион и запљуснула РС.

Лоше стање у земљи искориштавају они извана који из крајње непринципијелних разлога желе да Додик оде. Постоји много индикација по којима се може закључити да се у РС припрема „наранџасто прољеће“ („наранџасте револуције“ које је оркестрирао Запад).