(Реаговање на излагања проф. Станковића у чланку “Острашћени историографски ревизионизам”, Политика, 04.07.2008)
Оно што посебно изненађује у излагању др Станковића, то је језик искључивости и претеривања, са кулминацијом у сврставању ревизиониста у домен “социјалне психопатологије”.

Албанци су почели да „изграђују и обнављају“ својa имања у насељу које по подели из 1999. године припада северу, а север припада Србима. То значи да се Албанци полако враћају и на тај део Косова, и уједно, крај приче о подели Косова.

Страх режима од бунта није страх од НВО сектора и „спољног непријатеља“, већ од властитог народа. „Прољеће“ којег се боје, није „обојено“ прољеће, већ „побуна гладних“. Покушај да се незадовољство осиромашеног народа етикетира као „дјеловање страног фактора“ не само да је бестидно, већ је акт очајника.

Никоме у Француској не пада на памет да рехабилитује вишијевце, присталице маршала Петена, у Норвешкој се оцене о Квислингу и Кнуту Хамсуну не мењају, каже професор др Ђорђе Станковић.

Срби који не знају на коју страну да се окрену, ни коме да верују. Срби које је оставила држава, а у нову албанску државу не смеју и не умеју да се „интегришу“. Дезоријентисани Срби, слуђени опречним информацијама, конфузни као и вести које им долазе са различитих страна – поново сасвим сами. 

„Анатема“ коју српски званичници бацају на косовске Србе који у децентрализацији и изборима виде какву-такву шансу за свој опстанак и останак на Косову и Метохији је мач са две оштрице.

Током 2012. околности су се нагло промениле. Мајсторско надигравање са федералним партнерима и међународном заједницом је створило опште уверење да је Српска дефинитивно одбрањена и извана и изнутра. У први план су избила социјално-економска питања. Глобална криза се прелила у регион и запљуснула РС.

Jедна "квазисудска институција" настала у прекорачењу надлежности Савеза безбедности УН, ових дана показује своје право лице саучесника у злочинима који, од почетка деведесетих, непрестано трају над нашим народом.

Српско Косово се одвојило од Србије још много пре него што су Албанци прогласили независност свог, такође нестварног, албанског Косова. Не постоје ни српско ни албанско Косово. Постоји суживот два народа који се познају и не познају у исто време, личе једни на друге иако немају никаквих сличности.

Данас знамо: да смо одмах предали Косово, боље бисмо прошли; да смо га бранили по сваку цену, исто. Запитајте се има ли за једну политику горе пресуде од те да су екстремисти са обе стране били више у праву од ње.