(Реаговање на излагања проф. Станковића у чланку “Острашћени историографски ревизионизам”, Политика, 04.07.2008)
Оно што посебно изненађује у излагању др Станковића, то је језик искључивости и претеривања, са кулминацијом у сврставању ревизиониста у домен “социјалне психопатологије”.

Еулекс се понаша као власт у земљи. На врху његове листе приоритета је споразум са Србијом о полицији, судству и царини. То је безочно кршење (фомалног) суверенитета Косове. Mи пружамо подршку протестима коалиције организација Косова против споразума Еулекса са Србијом.

Страх режима од бунта није страх од НВО сектора и „спољног непријатеља“, већ од властитог народа. „Прољеће“ којег се боје, није „обојено“ прољеће, већ „побуна гладних“. Покушај да се незадовољство осиромашеног народа етикетира као „дјеловање страног фактора“ не само да је бестидно, већ је акт очајника.

Никоме у Француској не пада на памет да рехабилитује вишијевце, присталице маршала Петена, у Норвешкој се оцене о Квислингу и Кнуту Хамсуну не мењају, каже професор др Ђорђе Станковић.

Осудити косовског Србина који узима личну карту квазидржаве да је издајник било би врхунско лицемерје. Пре тога требало би осудити бар две трећине Срба „из Србије“ који су по неколико пута мењали партије због много безначајнијих интереса него што је голи живот. 

Срби који не знају на коју страну да се окрену, ни коме да верују. Срби које је оставила држава, а у нову албанску државу не смеју и не умеју да се „интегришу“. Дезоријентисани Срби, слуђени опречним информацијама, конфузни као и вести које им долазе са различитих страна – поново сасвим сами. 

Током 2012. околности су се нагло промениле. Мајсторско надигравање са федералним партнерима и међународном заједницом је створило опште уверење да је Српска дефинитивно одбрањена и извана и изнутра. У први план су избила социјално-економска питања. Глобална криза се прелила у регион и запљуснула РС.

Jедна "квазисудска институција" настала у прекорачењу надлежности Савеза безбедности УН, ових дана показује своје право лице саучесника у злочинима који, од почетка деведесетих, непрестано трају над нашим народом.

Најнепријатнији аспект косовског случаја је то да је најављивана хуманитарна интервенција послужила углавном за повећавање обима злочина. У том погледу, Косовски рат има много заједничког са инвазијом Ирака у 2003. години.

Српско Косово се одвојило од Србије још много пре него што су Албанци прогласили независност свог, такође нестварног, албанског Косова. Не постоје ни српско ни албанско Косово. Постоји суживот два народа који се познају и не познају у исто време, личе једни на друге иако немају никаквих сличности.