У овоме контексту, признавање независности Косова на основу кршења људских права над косовским Албанацима истовремено би могло послужити и као оправдање за сличне захтеве мањинских заједница на Косову.

Бошњаци очекују да се Србија извини за геноцид у Сребреници, што значи да индиректно призна и да га је починила, упркос супротној одлуци Међународног суда, који је такву оптужбу одбацио. Следећи услов јесте да „агресорска и геноцидна" Србија плати ратну одштету.

Природно је очекивати да се власт у Београду не либи да узме у политичку заштиту РС сваки пут када постоји основана сумња да се нарушава дејтонска позиција РС. То подразумева и да се званични Београд не упушта у неку политичку авантуру попут „Истанбулске декларације“.

Останак у Југославији је гарантовао мир без људских и материјалних жртава, те живот Срба и Муслимана у једној држави без одвајања државним границама Срба у Србији и Црној Гори од Срба у БиХ и без одвајања Муслимана у БиХ од Муслимана у Санџаку.

После оволико времена, енергије и ризика колико је уложио у један промашен пројекат, а онда и брже боље спасавање враћањем на претходно стање, Златко Лагумџија остаће запамћен као генератор "тоталног колапса бошњачке политике".

Прагматични вођа СДП-а је очито схватио да ништа од тога данас не пије воде у Босни, те је након авантура проценио да се договор о садашњости и будућности БиХ ипак мора водити са Бањалуком и са Мостаром.

Највећа непознаница остаје ставка из „мапе“ магловито означена као „дефинисање ефикасног механизма координације о питањима ЕУ”. Ако се узме у обзир да већ годинама трају превирања о примени пресуде “Сејдић,Финци”,  онда ће за дефинисање овог “механизма” требати много више времена.

Бошњаци заиста и јесу директно наслеђе османске окупације данашње БиХ, односно исламизације њеног хришћанског становништва. Током наредних векова на бази посебне религије формирала се и специфична култура, а после на њој надградио недовршени бошњачки национални идентитет.

Показује се, по ко зна који пут, да тек ако будемо решили наше унутрашње дилеме и проблеме можемо имати јасан наступ према међународној заједници. Дисонантни тонови, да не кажемо оштре поделе, свету нас приказују слабим и неозбиљним.

И тако, када се све сабере и одузме, долазимо до помало забрињавајућег резултата да смо, чини се, само „фола ради“ одбијали и негодовали, а на крају ипак „колективно свесно“ прогутали ту већ добро познату и најављивану „горку косовску пилулу“.