За РС су вехабије аргумент више да се треба држати што даље од Сарајева. За Хрвате још један разлог да се разграниче унутар Федерације. А за Бошњаке би требало да представљају велику бригу.

Када се врши геноцид, онда се неселективно убијају сви припадници неке заједнице, а не остављају се у животу жене и дјеца. Проглашавање злочина над Муслиманима геноцидом, директно се вријеђа спомен на око четири милијуна Јевреја настрадалих у Другом свјетском рату.

Овакви медијски садржаји покушавају да на темељу масовног злочина који се 1995. године догодио у Сребреници, српском народу пришију епитет „опасан“, „геноцидан“, од балканских ратова до данашњих дана.

Српском народу Нијаз Дураковић остао је у памћењу по ријечима изговореним на једној политичкој трибини у предвечерје вјерско-грађанског рата, када је завапио: „Мирис тамјана пријети да нас угуши!“

Инсистирање на немогућем Закону о забрани негирања геноцида, смјера да једном за свагда спријечи проблематизовање теме сребреничке трагедије. Тиме се, не само спрјечава слобода мисли и диос-логоса, већ се и онемогућава даљње истраживање обима и карактера сребреничке трагедије.

Ипак, не верујем да ни Русија и Србија - а ни било ко други - могу битно допринети очувању положаја РС, ако би то српски политичари у РС можда пропустили да учине у некој (не)прилици.

Другачије од водеће политичке партије Бошњака не мисле ни у опозиционим странкама у Сарајеву, тврдећи да је РС пристајала на “јачање државе БиХ” само уз међународни пристисак.

При помињању „цивилизацијског искорака“, прва асоцијација у креативној машти Андреја Николаидиса је метак. Када се говори о „поетској правди“, А. Н. одмах помисли на бомбу.

Египатска војска је направила велику грешку када су се ријешили Мубарака. Морали су нам рећи да станемо. У Вашингтону нису схватали да смјеном Мубарака отварају врата не само Муслиманској браћи, већ и селефијама и осталим радикалним исламским покретима.