Територију Републике Српске је одобрио Савет безбедности УН

 Када се говори о територији Републике Српске овдашњи људи, већина њих, не зна да је ту територију, у њеном процентуалном износу од 49 одсто, као и територију Федерације од 51 одсто, одобрио Савјет безбједности Уједињених нација резолуцијом која је и данас на снази.

Тек након те резолуције дошло је до потписивања Женевског споразума, а потом Дејтонског мировног споразума и свих његових анекса, па тако и Анекса 4 који је Устав БиХ. Овај потоњи анекс истичем зато што у преамбули Устава БиХ постоји реченица у којој се каже да се тај устав доноси подсјећањем, а то значи и позивањем "на основне принципе о којима је постигнут Споразум у Женеви 8. септембра 1995. године". Тај споразум из Женеве, постигнут између Републике Српске и Федерације БиХ, у тачки 2.1. има правну одредбу, на коју се позива и у преамбули Устава БиХ. Према њој ће се БиХ „састојати од два ентитета, Федерације БиХ основане Вашингтонским споразумом, и Републике Српске, с тим што, према истој тачки Женевског споразума, када се ради о територијама ова два ентитета: "Основу за рјешење представља приједлог Контакт групе о територијалном разграничењу према омјеру 51:49 одсто".

Када се говори о територији Републике Српске овдашњи људи, већина њих, не зна да је ту територију, у њеном процентуалном износу од 49 одсто, као и територију Федерације од 51 одсто, одобрио Савјет безбједности Уједињених нација резолуцијом која је и данас на снази

Контакт група о којој је овдје ријеч формирана је у првој половини 1994. године, а чинили су је званични представници САД, Велике Британије, Француске, Њемачке и Русије. Та група је 4. јула 1994. године сачинила свој Приједлог не само о политичком устројству у БиХ него и о територијалном разграничењу између Републике Српске и Федерације БиХ. Тим странама Контакт група је оставила рок од 15 дана да се изјасне о приједлогу. Истовремено, тадашњи министри иностраних послова Велике Британије (Даглас Херд), Њемачке (Клаус Кинкел) и Француске (Ален Жипе) су наглашавали како Приједлог Контакт групе одражава јединство држава чланица те групе "не само око начела територијалне подјеле 51:49 одсто него и о конкретним разграничењима...".

Како се види, већ је у приједлогу Контакт групе утврђено да Република Српска има свој дио територије од 49%, а Федерација БиХ 51%, што потврђују и поменути министри иностраних послова, јер цитиране ријечи из заједничке изјаве тих министара „о конкретним разграничењима“ и територијалној подјели могу имати то и само то значење

Како се види, већ је у приједлогу Контакт групе утврђено да Република Српска има свој дио територије од 49%, а Федерација БиХ 51%, што потврђују и поменути министри иностраних послова, јер цитиране ријечи из заједничке изјаве тих министара „о конкретним разграничењима“ и територијалној подјели могу имати то и само то значење.

Међутим, све то није остало само на нивоу једног приједлога и заједничке изјаве наведених министара, већ је Савјет безбједности УН 23. септембра 1994. године усвојио Резолуцију број 942 којом је, у тачки А1. јасно, да јасније не може: "Изразио своје одобрење за предложени територијални споразум", који је Контакт група дала Републици Српској и Федерацији БиХ као дио свеопштег мировног споразума. И како је Савјет безбједности тада одлучио наведеном резолуцијом, тако је остало све до данас, јер та резолуција никада није мијењана нити је стављена ван снаге.

Годину дана након те резолуције Савјета безбједности биће најприје потписан Женевски споразум 8. септембра 1995. године, а потом је потписан и Дејтонски мировни споразум. Он је заснован на Приједлогу Контакт групе и Резолуцији Савјета безбједности УН, па зато има и Анекс 2 – Споразум о граничној линији између Републике Српске и Федерације БиХ. Већ у првом члану тог анекса стоји да ће граница између Српске и Федерације БиХ бити онаква како је одређена на мапи у Додатку, при чему је то граница која мора бити утврђена у омјеру 51:49 одсто, колико је сваки од ентитета унио своје територије у БиХ, сагласно Приједлогу Контакт групе и Резолуцији Савјета безбједности УН број 942 од 23. септембра 1994. године.

Имајући у виду овакве одредбе Анекса 2 Дејтонског споразума, у којима је јасно већ у првом члану најприје наведена ријеч граница, правно неосновано је поступио Уставни суд БиХ када је у својој дјелимичној одлуци број У-5/98 из јануара 2000. године по захтјеву Алије Изетбеговића прогласио као наводно неуставну одредбу члана 2. став 2. Устава Републике Српске, која се односила на границу између Републике Српске и Федерације БиХ.
Подсјећање на све ове чињенице је веома важно. Јер, оне необориво доказују двије важне ствари.

Прва је да је Република Српска у дејтонску БиХ унијела своју територију, као што је то учинила и Федерација БиХ са својом територијом.

 Република Српска у дејтонску БиХ унијела своју територију, као што је то учинила и Федерација БиХ са својом територијом

У томе се, дакле, огледа смисао и значење ријечи из преамбуле Устава БиХ којима се позива на основне принципе из Женевског споразума, а тиме и на Резолуцију Савјета безбједности УН број 942 која је у основи територијалног разграничења између Републике Српске и Федерације БиХ.

Друга важна ствар је да чињенице на које је претходно указано необориво говоре о томе да сваки од ентитета у БиХ има своју територију, а то у коначном значи да шуме, ријеке, земљиште (шумско, пољопривредно, грађевинско) не могу бити предмет уређивања законима на нивоу БиХ, већ искључиво законима које доносе ентитети, свако у границама своје територије, јер се те шуме, ријеке, земљиште и друга природна богатства (као што су гас и нафта) налазе на ентитетској територији.

И тиме се не нарушава суверенитет БиХ. Јер, треба знати да сувереност државне власти није dominium (право својине), већ сувереност значи само imperium, то јест право заповиједања становницима државе путем правних прописа. У сложеним државама сувереност (imperium) је полицентричан појам, будући да не постоји само једна државна организација, већ најмање три као овдје код нас у БиХ, од којих је једна на нивоу БиХ, а остале су ентитетске државне организације. Стога свака од тих власти може радити само оно што јој дозвољава слово савезног устава. И ништа више од тога.

На крају, треба рећи и ово. Наиме, чињеницама на које је овај текст кратко подсјетио може се објаснити и зашто Устав БиХ ниједном одредбом не прописује да БиХ има своју имовину, као и зашто заједничким институцијама на нивоу БиХ не даје право да оне правно уређују ова питања. Оне једино могу уредити оно што је БиХ припало Споразумом о сукцесији СФРЈ који је ратификовала БиХ. А то су, сагласно члану 2. Анекса А Споразума, оне непокретности на којима је СФРЈ под тим називом (или под називом ФНРЈ, односно ДФЈ) била уписана као сопственик у одговарајућој јавној евиденцији непокретности.

Аутор је професор уставног права