уторак, 20. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Референдум о независности - од "Светог Кристофера и Невиса" до Шкотске и Нове Каледоније
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Референдум о независности - од "Светог Кристофера и Невиса" до Шкотске и Нове Каледоније

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
уторак, 06. октобар 2020.

Веома су ријетке државе, чак и оне федералне, које у својим уставима изричито прописују могућност отцјепљења неког свог дијела.

Једна од таквих ријеткости је федерација Светог Кристофера и Невиса (код нас познатија по свом енглеском називу Saint Kitts and Nevis), острвска држава у Карипском мору, која се састоји од два главна острва: Светог Кристофера те Невиса. У Поглављу X (члан 113) Устава те државе прописано је право острва Невис да изађе из ове федерације, у ком правцу Скупштина острва Невис (као законодавни орган) може усвојити приједлог закона и изнијети га на референдум грађана острва Невис, што значи да о томе не одлучују грађани и власти острва Свети Кристофер нити савезни парламент.

Оваква могућност није садржана само у том уставу, већ на њу наилазимо и у Уставу Француске која се у науци уставног права с правом одређује као веома централизована унитарна држава. У недјељу, 4. октобра, ове године у француској прекоморској територији Нова Каледонија, смјештеној у Тихом океану око 1.500 км источно од Аустралије, одржан је референдум о независности од Француске. Није то први пут, јер је референдум о томе тамо био одржан и 2014. године, али његов исход није био у корист индепендиста. Међутим, није важан исход овог референдума, већ је важно да се то одвија у Француској, снажно централизованој држави која, упркос таквом државном уређењу, у свом важећем Уставу (члан 77) садржи одредбе које омогућују Новој Каледонији да организује референдум. Као и у случају острва Невис, на том референдуму одлучује само становништво Нове Каледоније, које одговарајућом већином може изгласати своју пуну државну сувереност, што значи стицање државне независности.

Примјер из Британије

Важан примјер налазимо и у Великој Британији. Тамошње уставно право пружа обиље грађе, па тако и оне везане за питање референдума о независности. С тим у вези важно је најприје знати да је након побједе лабуриста на изборима 1997. године у Великој Британији започет процес познат под називом деволуција, односно процес преношења надлежности са британског Парламента на одговарајуће законодавне институције Шкотске, Велса и Сјеверне Ирске. У том процесу примјетна је прилична асиметричност, то јест неједнака редистрибуција законодавних надлежности, у којој је шкотски парламент добио више надлежности у односу на парламенте Велса и Сјеверне Ирске. Али оно што је битно је да редистрибуцију власти врши британски Парламент као централни државни парламент. Ипак, то није била правна препрека да се у протеклих неколико година одрже два референдума о независности Шкотске.

На такође значајан примјер наилазимо у Папуи Новој Гвинеји, острвској држави сјеверно од Аустралије, која заузима источну половину острва Нова Гвинеја. Уставом Папуе Нове Гвинеје (члан 2) одређена је њена територија и прописано да ће суверенитет државе бити и остати апсолутан на сваком дијелу територије. Тиме је у уставноправном погледу изражена и забрана отцјепљења било ког дијела државне територије. Међутим, то није било сметња да се на острву Бугенвил, које је дио ове државе са аутономним статусом, у новембру 2019. године одржи референдум о независности тог острва од Папуе Нове Гвинеје. Посебност тог референдума представља чињеница да је одржан уз учешће Уједињених нација, чији представник (Ђанлука Рампола) је тада изјавио “да су УН напорно радиле на томе да гласање буде мирно, транспарентно, инклузивно и вјеродостојно”. Дакле, иако Устав Папуе Нове Гвинеје даје Бугенвилу само аутономан статус (чланом 279. државног Устава), те иако је чланом 2. тог истог устава прописано да ће суверенитет државе бити и остати апсолутан на сваком дијелу њене територије, ипак је одржан наведени референдум, и то уз учешће Уједињених нација.

Ови примјери сасвим јасно показују како релевантни извори међународног права препознају и признају могућност отцјепљења дијелова територије једне државе с циљем стицања независности тих дијелова од дотадашње државе

Сада се сасвим разумљиво постављају питања откуд те могућности и откуд сви ови референдуми, тим прије што се у наведеним примјерима не може рећи да је становништво дискриминисано од стране државних власти какве су, рецимо, власти Француске или Велике Британије. Одговор на ова питања треба потражити у међународном праву у којем, супротно схватањима која се код нас могу често чути, није забрањено право на отцјепљење нити одржавање референдума народа о независности. Потврду тога, између осталог, налазимо у двјема конвенцијама Уједињених нација. Једна од њих усвојена је на конференцији у Бечу 23. августа 1978. године и назив јој је Конвенција о сукцесији држава у односу на уговоре. Друга конвенција је усвојена 8. априла 1983. године, а назив јој је Конвенција о сукцесији држава у односу на државну имовину, архиве и дугове. У првој од поменутих конвенција прописан је принцип уговорног континуитета (члан 34) тако што је речено да закључени уговори настављају своје постојање и у случају отцјепљења дијелова територије и стварања једне или више држава, без обзира на то што држава претходница продужава свој живот са смањеном територијом. И у случају друге конвенције ствари стоје на исти начин, па због тога када је, на примјер, ријеч о дуговима државе која продужава живот са смањеном територијом, њен отцијепљени дио који је постао нова држава не може истицати приговор да је уговор из којег потиче дуг настао прије стварања те нове државе и да она нема никакве обавезе његовог враћања. Дакле, ови примјери сасвим јасно показују како релевантни извори међународног права препознају и признају могућност отцјепљења дијелова територије једне државе с циљем стицања независности тих дијелова од дотадашње државе.

Нема забране

То право је препознато и признато у наведеним конвенцијама, јер и Повеља Уједињених нација као највиши извор међународног права признаје право народа на самоопредјељење. То право је признато и у Међународном пакту УН о грађанским и политичким правима из 1966. године, који је ступио на снагу у марту 1976. године. Чланом 1. тог пакта је прописано да сви народи имају право на самоопредјељење, на основу којег слободно одређују свој политички положај и слободно постижу свој привредни, друштвени и културни развој. Зашто је признато ово право? Па зато што је искуство прије тога показало да постоје ситуације у којима народи трпе дискриминацију од стране државних власти тиме што им власт негира право на своје представнике, као и право да у кључним питањима живота тог народа (националним, политичким, економским, образовним, културним) не буде мајоризован, односно да не буду уважени његов став, глас и легитимни интереси. Због таквих ситуација, али и када народи због снажно изражених међусобних анимозитета напросто не могу да живе заједно или када присиљавање народа да буде у одређеној држави доведе у опасност саму његову егзистенцију и егзистенцију његових политичких институција, природна је потреба коју препознаје право да се омогући самоопредјељење. Друга је ствар да ли ће до тога и доћи, што представља фактичко, а не правно питање, које зависи од читавог сплета разних околности и (не)прилика.

У вези са Пактом о грађанским и политичким правима постоји занимљива чињеница када је о нама ријеч. Наиме, о томе се мало говори овдје, али је занимљивост да Устав БиХ нису само његови чланови од 1. до 12, како се обично мисли, већ су то и његова два анекса, од којих је за предмет овог текста нарочито важан Анекс 1. Тим анексом одређена је листа међународних уговора о људским правима, за које је истим уставним анексом прописано да ће се примјењивати у БиХ. Међу тим међународним уговорима је и већ поменути Међународни пакт УН о грађанским и политичким правима. То значи да се у БиХ примјењују и све одредбе тог пакта, што укључује и право народа на самоопредјељење. Када се то има у виду, онда су лишене ваљаног основа тврдње које се код нас могу често чути да Устав БиХ забрањује право на отцјепљење, иако таква забрана није прописана у чл. 1. до 12. тог устава.

(Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке)

 
Пошаљите коментар

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер