Како окончати инострани диктаторски режим у БиХ

Прије сада већ и више од пола године написао сам текст под насловом „Како и зашто треба тужити ПИК и ОХР“. У њему сам, између осталог, указао да су ПИК (тзв. савјет за имплементацију мира у БиХ) и ОХР (Канцеларија високог представника у БиХ) наведени као тужена страна у наслову тог текста само због потребе да наслов буде што је могуће краћи, али се иза њега налазе државе (САД, Велика Британија, Њемачка, Француска, Италија, Канада, Јапан и друге) од којих је све зло у дејтонској БиХ почело и траје све до данас. Зло у виду иностраног диктаторског политичког режима оличеног у тим државама и високом представнику, којим се на најгрубљи и у историји незабиљежени начин брутално повређује сувереност и политичка независност БиХ као међународно признате државе, чланице Уједињених нација.

Наиме, још кад је тзв. савјет за примјену мира у БиХ, као неформална скупина држава (САД, Канаде, Велике Британије, СР Њемачке, Француске, Турске, Јапана и других), чије постојање није прописано нити уговорено ниједним извором права и која према међународном праву нема никаква овлашћења, у децембру далеке 1997. године усвојио тзв. Бонске закључке, тадашњи српски члан Предсједништва БиХ Момчило Крајишник имао је уставно право да хитно на дневни ред сједнице те заједничке институције стави питање тужбе коју БиХ треба да поднесе Међународном суду правде не против ПИК-а (оног тзв. савјета), јер је ПИК правно ништавило, већ против свих оних држава које сам малочас поименично навео.

Ако се питате зашто и како је то могуће учинити не само тада, него и данас, имајте стрпљења да овај текст прочитате до његовог краја, јер у наставку слиједи одговор у виду објашњења како и зашто то треба да се учини.

Најприје треба рећи да Бонски закључци нису закључци, како њихов назив вара већину читалаца, већ се у правном погледу ради о међународном уговору који су те 1997. године између себе у писаном облику закључили САД, Канада, Велика Британија, СР Њемачка, Француска, Турска, Јапан и друге државе, правно неосновано се назвавши тзв. савјетом за примјену мира у БиХ, упркос томе што постојање таквог тијела није дозвољено ниједним извором међународног права.

Досљедно тој чињеници, која је правно необорива пред сваким судом, те државе нису имале право да ишта наређују Босни и Херцеговини као сувереној држави, чланици Уједињених нација, нити да било кога трећег, па ни појединца званог високи представник у БиХ, овлашћују да може било шта наметати као правни акт у БиХ, а камоли као устав или закон. Ово треба стално понављати, па и овај пут, зато што је Повељом Уједињених нација као највишим општим правним актом те свјетске организације прописано, снагом императивне норме општег међународног права, да се Организација Уједињених нација (чији члан је БиХ) темељи на "начелу суверене једнакости свих својих чланова и да, досљедно томе, ништа у Повељи УН-а не овлашћује Уједињене нације да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе" (члан 2. став 1. тачка 7. Повеље УН-а).

Досљедно тој чињеници, која је правно необорива пред сваким судом, те државе нису имале право да ишта наређују Босни и Херцеговини као сувереној држави, чланици Уједињених нација, нити да било кога трећег, па ни појединца званог високи представник у БиХ, овлашћују да може било шта наметати као правни акт у БиХ, а камоли као устав или закон

Када се то пропише на такав начин, који је, понављам, императивна норма општег међународног права, онда то обавезује и све оне државе које се 1997. године састаше на неформалном скупу у Бону. 

Другим ријечима, оне су тада, као и прије и послије тога, све до данас, имале правну обавезу да, када закључују међусобни уговор, без обзира што га правно неосновано зову Бонским закључцима, поштују суверенитет БиХ као државе и да се уздрже од било каквог мијешања у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност БиХ као државе. Међутим, САД, Велика Британије и остале наведене државе су тада закључиле међусобни уговор и у њему уговориле, супротно наведеној императивној норми општег међународног права, да ОХР једној сувереној држави може да намеће своје одлуке и мјере, што је ОХР након тога и чинио. Истина, тим уговором из Бона 1997. године за ОХР нису биле уговорене ријечи закон, односно уставни амандман, да и то ОХР може наметати, нити је уговорено да одлуке и мјере ОХР-а имају законску и уставну снагу. Али, чињеница је да је ОХР овдје и то наметао, за шта сносе одговорност не само високи представници у БиХ, већ и свака од оних држава које су потписале Бонски уговор 1997. године, пошто се никада нису оградиле од таквог противправног понашања ОХР-а.

Узимајући у обзир претходне лапидарно изложене аргументе, сваки од српских чланова Предсједништва БиХ који су ту функцију обављали од 1996. до данас имао је правни основ и дужност да постави питање тужбе коју БиХ треба да поднесе Међународном суду правде против оних држава које су у Бону 1997. године закључиле наведени уговор.

Јер, тај уговор је правно ништаван, сагласно важећој Бечкој конвенцији о праву међународних уговора. Том конвенцијом, чије чланице су и БиХ и све оне државе које споменух, прописано је да појам "уговор" значи међународни споразум који је у писаном облику склопљен између држава (члан 2. Конвенције). Затим је у члану 3. Конвенције прописано да, и када се ради о међународним споразумима који нису обухваћени том конвенцијом, то "није на штету примјене на те споразуме свих правила изложених у тој конвенцији којима би били подвргнути према међународном праву независно од Конвенције".

Сада долазимо до кључног детаља у свему овоме. Наиме, све и када би оне државе које се окупише у Бону 1997. године рекле да су оне тада донијеле закључке и да то наводно није међудржавни споразум, а јесте, и тада их обавезује наведена одредба члана 3. Бечке конвенције која, како смо видјели, каже да то "није на штету примјене на те споразуме свих правила изложених у тој конвенцији којима би били подвргнути према међународном праву независно од Конвенције". А једно од тих правила, прописано у члану 53. Бечке конвенције, каже: "Ништав је сваки уговор који је у тренутку склапања супротан императивној норми општег међународног права. У сврху ове конвенције, императивна норма општег међународног права је норма коју је прихватила и признала читава међународна заједница држава као норму од које није допуштено никакво одступање".

И тако, корак по корак, распетљава се, на правно ваљани начин, Гордијев чвор зван тзв. закључци (у ствари међудржавни уговор) из Бона од 1997. године. Тај чвор распетљава цитирана норма члана 53. Бечке конвенције, јер она, силом међународног права, чини ништавим сваки уговор - споразум који је супротан императивној норми општег међународног права.

А једна од таквих норми је она садржана у члану 2. став 1. тачка 7. Повеље УН-а, која тако јасно забрањује свакоме, па и оним државама које се састаше у Бону јер су све оне чланице УН-а, да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе. Усљед тога су ти тзв. Бонски закључци ништави јер се њима, укључујући и њихов дио који се односи на ОХР, флагрантно крши императивна норма општег међународног права из Повеље УН-а на коју је малочас указано. Због тога су ништави и сви акти ОХР-а (његови тзв. уставни амандмани, закони и други акти) које је ОХР противправно наметао у БиХ од 1997. године до данас.

На основу свега наведеног БиХ (њено Предсједништво) може у сваком тренутку, па и сада, донијети одлуку о подизању тужбе пред Међународним судом правде, јер кад Повеља УН забрањује свакоме да се мијеша у послове који су по својој суштини унутрашња надлежност државе, и када Бечка конвенција о праву међународних уговора прописује ништавост као правну посљедицу, у том случају никада не може застарјети право на подношење тужбе

Свему реченом, треба додати члан 103. Повеље Уједињених нација. Њиме је прописано да „У случају сукоба између обавеза чланова Уједињених нација на основу ове Повеље и њихових обавеза на основу било којег другог међународног споразума, превагу ће имати њихове обавезе из Повеље“. Када се цитирана одредба Повеље УН примијени на тзв. Бонске закључке и још такозванија „Бонска овлашћења ОХР-а“, то значи да ти закључци (у ствари споразум који су између себе закључиле САД, Велика Британија и остале наведене државе, којим су међусобно уговориле да крше сувереност и политичку независност БиХ, и да за то кршење овлашћују високог представника) не може имати превагу као међународни споразум над Повељом УН. Јер, та повеља је јасна када прописује да је свака држава чланица УН једнако суверена и политички независна у односу на УН и на било коју другу државу, усљед чега је Повељом УН прописано (снагом императивне правне норме) да ништа не овлашћује Уједињене нације нити било коју државу да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе. Ово стога што је свака држава, па и БиХ, једино надлежна да само она, њене надлежне државне институције, суверено правно уређују свако унутрашње питање, и да у том правцу доносе свој устав, законе и друге правне акте.

Ето, тако стоје ствари на терену међународног права. На основу свега наведеног БиХ (њено Предсједништво) може у сваком тренутку, па и сада, донијети одлуку о подизању тужбе пред Међународним судом правде, јер кад Повеља УН забрањује свакоме да се мијеша у послове који су по својој суштини унутрашња надлежност државе, и када Бечка конвенција о праву међународних уговора прописује ништавост као правну посљедицу, у том случају никада не може застарјети право на подношење тужбе.

Зато Народна скупштина Републике Српске у што скорије вријеме треба да својим одговарајућим актом задужи српског члана Предсједништва БиХ да изнесе као тачку дневног реда доношење одлуке Предсједништва БиХ о подизању тужбе пред Међународним судом правде против наведених држава, због њиховог флагрантног и бруталног кршења Повеље УН на штету суверености и политичке независности БиХ.  

За очекивати је да остали чланови из садашњег Предсједништва БиХ неће гласати за подношење тужбе, али ће тиме пасти све маске и биће и формално јасно да је све што су до сада овдје противправно учинили високи представник и оне државе из фантомског савјета за примјену мира у БиХ било урађено у дослуху са прије свега бошњачким политичким Сарајевом и зарад његових интереса, а на штету владавине права и Републике Српске.

Од тога овај њихов колузиони пројекат не може спасити ни позивање на то да су акти високог представника били прихваћани у овдашњим парламентима. Такав приговор је правно (а и морално) неодржив, јер када је високи представник у својим актима писао „да они ступају и остају на снази све док их у том садржају и без било каквих промјена и условљавања не усвоје овдашњи парламенти“, онда то није право, већ криминал који је једнак криминалу у којем разбојник упери пиштољ у леђа жртви и каже јој: „Паре или живот“. Када жртва да паре разбојнику, онда то није посљедица њеног добровољног пристанка, па зато жртвино давање пара не може никада конвалидирати криминал разбојника. Једнако тако стоје ствари и са насиљем високог представника и држава чланица тзв. савјета за примјену мира на штету суверености и политичке независности која искључиво припада БиХ као држави чланици УН.

Народна скупштина Републике Српске својим актом треба да затражи од званичне Србије да покрене тужбу пред Међународним судом правде против наведених држава, и тако учини крај диктаторском и тиранском политичком режиму који су те државе и високи представник наметнули у дејтонској БиХ

 Међутим, и кад се остали чланови Предсједништва БиХ не сложе са подизањем тужбе, и у том случају постоји лијек, а он се зове Република Србија. Она као чланица УН-а и један од гараната Дејтонског споразума такође може у свако доба да тужи оне државе које су закључиле ништавни уговор из Бона 1997. године. Зато у том случају, који је више него извјестан, Народна скупштина Републике Српске својим актом треба да затражи од званичне Србије да покрене тужбу пред Међународним судом правде против наведених држава, и тако учини крај диктаторском и тиранском политичком режиму који су те државе и високи представник наметнули у дејтонској БиХ. А Међународни суд правде не би имао правног основа да одбаци или одбије тужбу, пошто би тиме и сам повриједио Повељу УН, као највиши извор права по којем је он, сагласно члану 38. Статута тог суда, дужан да одлучује, тј. повриједио би правну норму из Повеље УН о обавези поштивања суверенитета и политичке независности сваке државе чланице УН.  

С тим у вези треба имати у виду садржај Дејтонског мировног споразума. Њега не чине само анекси (од 1 до 11), какво схватање се неосновано одомаћило код нас, већ и нешто што као Општи оквирни споразум за мир у БиХ претходи тим анексима. Тај Општи оквирни споразум као стране уговорнице су потписале тадашња Република БиХ, СР Југославија и Република Хрватска. Општи оквирни споразум садржи 11 чланова, које су уговориле тадашња Република БиХ, СР Југославија и Република Хрватска, а тај њихов споразум су само посвједочили ЕУ, Француска, СР Њемачка, Русија, Велика Британија и САД. Између осталог, чланом 5. тог уговора је уговорено (и преузето као обавеза) да уговорне стране „поздрављају и подупиру Устав БиХ“ те да ће, како стоји у верзији на хрватском језику, „поштовати и промицати испуњење обавеза у складу с њим“ – тј. у складу с Уставом БиХ – моја опаска. Исто ствари стоје и са Анексом 10 Дејтонског споразума, и високим представником. Наиме, у члану 8. Општег оквирног споразума тадашња Република БиХ, СР Југославија и Република Хрватска су уговориле да поздрављају и подупиру Анекс 10, дакле не подупиру и не поздрављају и оно што је касније самовољно створено као фантомски савјет за имплементацију мира у БиХ и такозвана „бонска овлашћења високог представника“. Јер, ништа од тога није уговорено ниједном ријечју у Дејтонском мировоном споразуму, а то значи ни у Анексу 10 тог споразума.

Дакле, када имамо у виду ко су уговорне стране Општег оквирног споразума за мир у БиХ, а то је између осталог и СР Југославија, те узимајући у обзир да је Србија као држава правна насљедница СР Југославије, онда то у правном погледу значи следеће. Већ смо видјели да је чланом 5. Општег оквирног споразума за мир у БиХ  уговорено да ће и СРЈ, а сада је то Србија, поштовати и, кроатизовано речено, промицати Анекс 4, тј. Устав БиХ, што значи и сувереност БиХ, прописану Уставом БиХ, у којем нема мјеста за ОХР и његова противправна „бонска овлашћења“ нити за тзв. савјет за примјену мира у БиХ. Ријеч промицати, тачније речено уговорна обавеза Србије да промиче Устав БиХ и неповредивост суверенитета БиХ како произлази из тог устава (и Повеље УН) даје право Србији као насљедници СРЈ да, у испуњавању те своје уговорне обавезе, поднесе тужбу Међународном суду правде против САД, Велике Британије, Њемачке и осталих држава. Јер, поновићу и тиме завршити овај текст, Србија то чини као уговорница у испуњавању своје уговорне обавезе промицања Анекса 4 (Устава БиХ) и суверенитета БиХ који су повриједиле наведене државе, удружене са ОХР-ом.

То право Србија има не само на основу међународног уговора чија је страна уговорница (Општи оквирни споразум за мир у БиХ), већ и на основу Статута Међународног суда правде. Чланом 34. став 1. Статута је прописано да само државе могу бити парничне странке пред Међународним судом правде, док је чланом 36. став 1. Статута прописано да се „Надлежност Суда простире на све спорове које странке изнесу пред њега, као и на све случајеве нарочито предвиђене у Повељи Уједињених нација или у уговорима и конвенцијама на снази“. А Општи оквирни споразум за мир у БиХ је и те како на снази.