Najbolnije pitanje: srbijansko-crnogorski odnosi

(Politika, 27.01.2009)

Spoljna politika Srbije je naša najslabije isprofilisana politika. Ona je, nesporno, i najteža, te stoga ne mogu a da ne iskažem čuđenje što je u poslednje vreme poveravana i neiskusnim i mladim ljudima. Čak se i raniji iskusni i stariji političari i državnici, i pored dobre diplomatske službe Srbije, nisu sigurno kretali u međunarodnim vodama. U kakve je tek probleme zapadao sadašnji mlađani popečitelj, kome je funkcija ministra spoljnih poslova prvi značajniji posao u životu, uz sadašnje heterogene diplomatske kadrove sumnjiva kvaliteta, opterećene ideološki i stranački i sa slabim ili nikakvim diplomatskim iskustvom?

Mi moramo da definišemo našu spoljnu politiku i da se jasno opredelimo i kažemo šta hoćemo. Niko još nije siguran kojom teritorijom će Srbija raspolagati u budućnosti i kakvo će državno uređenje imati. Naglašavam da Srbi nisu izvukli nikakvu pouku od gubitka Kosova i Metohije te da i danas srljaju na isti način u pogledu loše definisanog odnosa prema Albancima na jugoistoku Srbije i muslimanskom stanovništvu u Raškoj i statutarnom položaju Vojvodine. Ove činjenice bitno opredeljuju spoljnu politiku Srbije prema bivšim jugoslovenskim republikama, susedima koji nisu bili u sastavu Jugoslavije, kao i prema ostalom svetu.

Tek posle stabilizacije Srbije i njenog jasnijeg mesta na prostorima Balkana i Evrope mogla bi da se vodi spoljna politika koja bi bila okrenuta prema Republici Srpskoj i Crnoj Gori u smeru integracija sličnim onim u EU ne usporavajući ni uspostavljanje dobrih odnosa sa ostalim republikama. To jezgro ujedinjenog Srpskog saveza stvorilo bi preduslove za vođenje srpske politike, koja bi posebno brinula o srpskoj nacionalnoj manjini u bivšim jugoslovenskim republikama, susednim državama i rasejanju. Za postizanje prvog cilja neophodno je deset godina, za postizanje drugog najmanje još toliko.

Za kakvu god se politiku opredelili prema bivšim jugoslovenskim republikama, uvek moramo imati na umu da smo živeli u zajedničkoj državi (1918–1991). Ne bi trebalo nikada smetnuti s uma da je sebičnost vrlina u spoljnoj politici, a da je popustljivost odraz nemoći. Mi se prosto utrkujemo da drugima činimo ustupke zanemarujući svoje državne i nacionalne interese i otuda uverenje da bi Srbija trebalo da vodi politiku reciprociteta u svemu.

Najbolnije pitanje jesu srbijansko-crnogorski odnosi. Najveći udarac srpskoj ideji i jedinstvu Srba zadalo je odvajanje Crne Gore od Srbije. To je činjenica sa kojom se mora živeti, te predlažem uspostavljanje odnosa kakvi postoje između Nemačke i Austrije. Austrijska i crnogorska državnost bitno su uticali na izdvajanje austrijske nacije iz nemačkog naroda i crnogorske nacije iz srpskog naroda. Izdvajanje Crne Gore i nastanak crnogorske nacije stvorili su još jedan problem: kakav stav bi trebalo da zauzme Srbija prema srbijanskim Crnogorcima, kojih ima više nego crnogorskih Crnogoraca. Ako se opredelimo za austrijski primer, pitanje državljanstva mora se rešiti na sličan način.

Tokom narednih dvadesetak godina rešavaće se problemi saradnje, specijalnih veza i jedinstva Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Ovakav Srpski savez, pouzdaniji i čvršći nego što bi mogli sada i da pretpostavimo, moći će da vodi čvršću politiku prema bivšim jugoslovenskim republikama, tj. državama. Verujem da će tada biti osigurana prava srpske nacionalne manjine u svim susednim državama, kao i prava etničke srpske grupe u ostalim državama sveta, makar u onoj meri u kojoj drugi ta prava imaju danas u Srbiji.

Kultura i državnost dva su bitna opredeljujuća faktora u svakoj integraciji naroda. Identitet srpskog naroda je razoren, na isti način kao što je rasturena Jugoslavija, najveća srpska tvorevina. Da li će Srbi ikada moći da uspostave jedinstvo nacije kao što ono sada postoji kod Bugara? Teško, ali ako svaki predsednik SAD poziva Amerikance na jedinstvo koje nije ničim posebno poremećeno, zašto isto ne bi činio i naš politički vrh, u državi u kojoj nikakvog jedinstva i nema. Da li danas vredi, u vreme svetske globalizacije, ponovo potražiti rešenje nacionalnog jedinstva i identiteta kakav neguju, recimo, Bugari? Novi identitet Srba mogao bi da se postigne prevazilaženjem jezičke podele i uspostavljanjem jedinstva narečja i pisma, uz punu versku toleranciju. Srbi bi morali prvo da se izbore za kulturno jedinstvo, pa tek nacionalno i državno.

Zato je neophodno vratiti Srbiji državno dostojanstvo, pre svega poštovanjem samih njenih građana. Današnji Obama je crnac, sledeći će biti žut ili beo, ali stav Amerikanaca prema sopstvenoj državi neće se menjati! Tek u takvim uslovima i Srbija će moći da vodi samostalnu, i u interesu svojih građana jasno opredeljenu spoljnu politiku.

Istoričar, profesor univerziteta