Тридесет година од рушења Берлинског зида - зид срушен, поделе остале

Пре тридесет година, новембра 1989, срушен је Берлински зид. У жестоком, до тада невиђеном стампеду стотинине хиљада грађана, нестао је један од највећих, а можда и највећи симбол хладног рата; симбол жестоког политичког, војног, идеолошког и свакаквог другог сучељавања Истока и Запада, двају блокова на чијем су челу биле две водеће светске силе- Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе. Био је то догађај који је променио ток европске, па и светске историје.

Берлински зид био је масивна, до тада јединствена грађевина у свету- јединствена по својој намени и многим другим обележјима. Био је изграђен у ноћи, између 12. и 13. августа 1961. Раздвајао је не само један народ, породице, већ и Европу, идеологије, начин живота.  Пресецао је берлинске улице, квартове, тргове, скверове, паркове, надземну и подземну железницу, па и дворишта стамбених зграда. Приликом покушаја бекства преко зида убијено  преко 200 људи, али се њихов тачан број не зна.  Био је дуг 155 километара, висок у просеку око 3,5 метра са облином на врху да евентуални бегунци немају за шта да се чврсто ухвате. Имао је око 300 осматрачница, чувало га је 14.000 граничара са 259 службених паса. На неким деловима био је ојачан бодљикавом жицом и минским пољима.

Прослава тридесет година пада Берлинског зида испред Брандербушке капије

Гледати Берлински зид на фотографијама, на ТВ или читати о њему у штампи је сасвим нешто друго од блиског сусрета ,,уживо'' са овом грађевином. Он је у свести грађана Берлина, а и придошлица, представљао у неку руку ванземаљски, недодирљиви објекат. Мало се ко од житеља Берлина усуђивао да му се сасвим приближи, да се креће оном страном тротоара крај кога је подигнут.

Гранични прелаз "Чекпоинт чарли" - данас је само туристичка атракција...

... 1963. године...

... и у ноћи пада Берлинског зида (9. новембар 1989)

Пар месеци пре судбоносних дана, источнонемачки лидер Ерих Хонекер изјављује да ће Берлински зид остати ту где јесте ако треба још сто година. Какав сусед таква граница, каже Хонекер. Нисмо га изградили из ћефа него да бисмо се заштитили од  бандита, лопова, пробисвета и наркомана који нам долазе са Запада. Он тиме одговара америчком државном секретару Бекеру који критикује источнонемачке власти ,,што још нису уклониле тај нечовечански зид. ,,Водите рачуна о вашој граници са Мексиком,  не водите бригу о зиду хиљадама километра далеко од вас''- каже љутито Хонекер.

У Русији се увелико одвијала ,,перестројка'' на коју се у Берлину гледало са великим подозрењем. Нама такви експерименти не требају. Наш политички и привредни систем је стабилан, ми смо земља са највишим стандардом у социјалистичком свету, говорили су званичници. 

Половином октобра у Берлину се обележава 40-та годишњица стварања Немачке Демократске Републике- прве немачке државе радника и сељака, како се то говорило у званичним круговима. На прославу је позван и совјетски лидер Михаил Горбачов. Овога пута није било званичног дочека, на улицама нема шпалира грађана, скандирања и совјетских застава. И док у Палати Републике траје свечано заседање, у граду огромна маса света демонстрира. Учесници скандирају ,,Горби, помози нам'' ,,Нећемо бежати'', ,,Слобода'', ,,Ми смо народ'', ,,До прославе ви, од прославе ми''.       

Ерих Хонекер схвата да је то крај и неколико дана касније подноси оставку. Остатак живота, тешко нарушеног здравља,  провешће скрајнут, заборављен и у затвору. Супруга Маргот, такође високи функционер, отпутоваће у Аргентину где живи њихова ћерка.

У Берлину је почетком новембра на улице изашло преко пола милиона људи, готово сваки други житељ престонице. Окупљају се око познате богомоље, Гетземане кирхе у једној од берлинских авенија, па крећу ка центру града. У рукама носе запаљене свеће. ,,Држимо опело комунизму'', кажу демонстранти

Још  од краја октобра готово цела земља је на ногама. У Берлину је почетком новембра на улице изашло преко пола милиона људи, готово сваки други житељ престонице. Окупљају се око познате богомоље, Гетземане кирхе у једној од берлинских авенија, па крећу ка центру града. У рукама носе запаљене свеће. ,,Држимо опело комунизму'', кажу демонстранти. ,,А где сте били свих ових година, добацује им једна старија госпођа. Бојим се да сте до јуче клицали Хонекеру. Опело треба држати и нацистима. Прошле ноћи на згради у којој станујем неко је нацртао огроман кукасти крст''.

Демонстранти  пролазе поред  зграде Државног савета, парламента и других државних здања, лепе на зидинама плакате, завирују у полицијске аутомобиле,  упућују им погрдне речи: цајкани, вуцибатине, лопови, идите у Сибир. Полицајци стоички подносе увреде. Имају наређење да не реагују на провокације.

Демонстрације се одвијају и у другим источнонемачким градовима. Лајпциг, Дрезден, Рошток, Гера, Бранденбург, Плауен, Ерфурт- свугде се ваљају колоне демонстраната, талас који више нико неће моћи да заустави.

Проносили су се гласови да званичници преко интерне телевизије посматрају демонстрације, да је било предлога да интервенише војска али се одустало јер се схватило да би то изазвало крвопролиће са несагледивим последицама и да би наишло на жестоку осуду међународне јавности.

Деветог новембра зид је пробијен. У налету хиљаде грађана, недалеко од Бранденбуршке капије срушени су први бетонски блокови. Убрзо су се појавиле тешке грађевинске машине и наставиле започети посао

Деветог новембра зид је пробијен. У налету хиљаде грађана, недалеко од Бранденбуршке капије срушени су први бетонски блокови. Убрзо су се појавиле тешке грађевинске машине и наставиле започети посао.

Одлуку о отварању зида саопштио је секретар партије Гинтер Шабовски касно увече у Међународном прес центру. Он делује веома уморно и крајње смушено. У општој гужви и галами, неко му прилази и додаје цедуљицу. Шабовски баца поглед на њу и каже више за себе: колико схватам,  одлука о рушењу зида је донета. Било је гласова да су Шабовском цедуљицу дотурили западнонемачки агенти, што је мало вероватна али не и немогућа верзија.  

Непуну годину после пада Берлинског зида, Немачка се (2 октобра 1990) и званично ујединила. Остварен је сан преко 80 милиона Немаца да живе у једној, уједињеној Немачкој.     

Наредних дана, недеља и месеци Берлин ће бити град са фестивалском атмосфером која је повремено била на граници хаоса. И дању и ноћу на улицама је било стотине хиљада људи. У источном делу града ће се појавити придошлице из разних земаља, највише из источноевропских држава. Међу њима има шверцера, превараната, скитница.  Многи тргују, мењају валуту, продају шверцовану или украдену робу из складишта совјетског војног контингента: војну одећу и обућу, шлемове, официрске шапке, двогледе.  Спавају по парковима, жене повијају и доје децу на очиглед пролазника. Немци ненавикнути на такве сцене окрећу главе. ,,Овако нешто ипак нисмо желели“.

Било је и озбиљнијих инцидента. Медији јављају да је један совјетски војник ,,украо'' тенк из базе недалеко од Берлина и провозао га улицама града. Срећом, није никога убио нити причинио већу штету.

Грађани Берлина дочекивали су својевремено совјетског лидера Горбачова, а сада после рушења зида, распада Совјетског Савеза и уједињења Немачке, руског лидера Бориса Јељцина. Представио се, додуше, на веома необичан начин. После званичних сусрета и разговора, прошетао је градом,  застао је поред градске већнице где је војна музика у његову част свирала ,,Каљинку'', истргао из руке диригента диригентску палицу и наставио да диригује.   

Званичници Источне Немачке сматрају да је рушењу зида и уједињењу Немачке кумовао совјетски лидер Михаил Горбачов, који је убрзо био позван у Берлин да би му се уручила повеља почасног грађанина. Човек који је наследио Хонекера на челу источнонемачке државе и партије, Егон Кренц, написао му је писмо у коме га је оптужио да нема савести јер је лично он, Горбачов,  коју годину раније захтевао од немачких власти да строго, свим средствима, чувају границу. Кренц такође замера Горбачову што није захтевао од западнонемачких власти да не прогањају бивше функционере ДР Немачке, што није постављао никакве друге услове, укључујући и захтев да се НАТО пакт неће ширити на Исток.

Горбачов је све те оптужбе негирао. Више година касније, на једној вечери коју му је приредило удружење страних дописника у Москви, на моје питање Горбачов одговара да се апсолутно не осећа кривим а за све догађаје и невоље које су касније снашле Русију, окривљује Бориса Јељцина

Горбачов је све те оптужбе негирао. Више година касније, на једној вечери коју му је приредило удружење страних дописника у Москви, на моје питање Горбачов одговара да се апсолутно не осећа кривим а за све догађаје и невоље које су касније снашле Русију, окривљује Бориса Јељцина. Желео сам да демократизујем државу (Совјетски Савез) али су ме Јељцин, Кравчук и Шушкевич (лидери Русије, Украјине и Белорусије) спречили у томе потписујући Бјеловешки уговор о распаду земље. А што се тиче рушења Берлинског зида  и уједињења Немачке, савест ми је такође чиста. У вези  ширења НАТО пакта на Исток, Горбачов каже да то сведочи да нас је Запад преварио и наводи на закључак да ли му и данас треба веровати.  

После експлозије одушевљења, тријумфа и праве еуфорије, која је претила да измакне контроли,  мало по мало почеле су да се појављују трагови разочарења и незадовољства. Нико, наиме, није питао шта жели 18 милиона источних Немаца. Житељи Немачке ДР  маштали су о слободи кретања и ,,социјализму са људским ликом’’. Они су нису могли да  представе како изгледа капитализам. Није било никаквог референдума. Спроведена је чистка у свим сферама, свим областима живота и на свим нивоима. Тачно је да је после уједињења  у Источној Немачкој инвестирано много милијарди марака, да се Берлин и многи други градови на Истоку готово не могу препознати, да грађани бивше Немачке ДР могу путовати где хоће и када хоће, да нема више стега које су их гушиле више од три деценије, да су по уставу и закону апсолутно изједначени. Али, многи Немци на Истоку и тридесет година после рушења зида осећају се као грађани другог реда. И даље се могу осетити поделе на „Веси'' и ,,Оси''. Ако не на драстичан начин и у свакодневном животу, оно бар у подсвести.

После експлозије одушевљења, тријумфа и праве еуфорије, која је претила да измакне контроли,  мало по мало почеле су да се појављују трагови разочарења и незадовољства. Нико, наиме, није питао шта жели 18 милиона источних Немаца

,,Дубоко се кајем што сам својевремено махао западнонемачком заставом и клицао канцелару Колу- каже један грађанин Берлина. Он каже да је после уједињења, један човек са из западног дела земље дошао у његову скромну викендицу, рекао ,,гутен таг'' и нагласио да је то парче земљишта његово. Показао је извод из катастра и промрмљао како ће да сруши ту страћару и на плацу изгради дворац са базеном. Од тог дана више немам миран сан- каже овај грађанин. Берлинска штампа пише да се појавио човек који тврди да је Берлински торањ, који је симбол источног дела града, изграђен на његовом плацу. Торањ задржите а плац ми вратите, каже овај грађанин. Таквих примера је на хиљаде.

А ни канцелар- ујединитељ Хелмут Кол није свугде и увек после уједињења  дочекиван са хлебом и сољу. У једном граду на истоку земље гађали су га јајима јер није испунио обећање да од Источне Немачке направи цветну башту. Корпулентни канцелар умало се физички није обрачунао са демонстрантима али га је обезбеђење спречило. Отишао је у један јавни тоалет, довео у ред умазани сако и наставио да се шепури пред грађанима. 

Данас готово да нема човека на Истоку Немачке који жали за комунизмом и социјализмом, који би да се поново изолују, ограде зидом, који жале за социјалистичком прошлошћу, за савезом са ,,братским земљама источног блока’’; који би новокупљени ,,Мерцедес’’ или ,,Ауди’’ заменили за ,,Вартбург’’ или ,,Трабант’’, који би да летују само негде у Бугарској, Чехословачкој или Румунији, а да чежњиво гледају како њихови сународници на Западу шпартају широм света. Друга је ствар, међутим, што се са извесном носталгијом присећају времена када су имали бесплатну здравствену заштиту, бесплатно школовање и уживали неке друге благодети пређашњег система. Када су готово сви били запослени и могли да обезбеде пристојан живот-са највишим стандардом у читавом источном блоку. Али, истовремено, мало је оних који у глобализацији, у бруталностима савременог капитализма, у опасности од тероризма, у таласу избеглица из арапских, афричких и других земаља, виде неку срећу и просперитет у будућности.

Разговарам са случајним познаником, углађеним господином који је, уз то, службеник у једној државној установи. Разговор користим за информацију о неонацизму који је почео да  се испољава у Берлину.
-Ви сте Немац?- питам саговорника.
- Да, чистокрвни, и по оцу и по мајци.
- Шта мислите о странцима?
- Ништа не мислим о њима. Заправо, трудим се да не мислим. Радије о њима не бих разговарао.
- Али ипак реците нешто- кажем саговорнику.
- Не волим странце. Нисам националиста, још мање нациста, али странце не волим.
- То не иде једно с другим- запажам.
- То апсолутно иде једно с другим.
- Објасните ми.

-Свако треба да живи у својој земљи. У Немачкој има неколико милиона странаца. Размилели су се по целој земљи. Лоше утичу на наше друштво.
- Реците нешто детаљније.
- Па ево, ако баш желите. Можда сам се погрешно изразио када сам рекао да не волим странце. Ја у ствари не волим оно што они са собом доносе: некултуру, нечистоћу, навике, начин живота, религију. Не желим да неко пљује по тротоару, да баца отпатке где год стигне, да прљав и замазан улази у аутобус и метро, да за собом оставља неуредан јавни тоалет, да се клања и моли на травњаку усред града, да скитара, да краде...
- Немци не краду, не скитарају, не пљачкају банке, не врше насиља?
- Да, и ми то радимо, али једни друге морамо да трпимо. Странце не морамо и зато нека се чисте из Немачке. Не желим Азију или Африку  усред Европе.
- На шта мислите?
- Да ли сте били у Кројцбергу? (западноберлинска четврт настањена углавном Турцима). Ако нисте, прошетајте. Осећаћете се као усред неког турског провинцијског града. Од прљавштине, смрада и неуредности не може се проћи улицама. Па још те жене забрађене од главе до пете усред лета.
Ова запажања не морам да проверавам. У четврти Кројцберг био сам много пута и имам сличне утиске. Човек заиста стиче утисак да је у неком провинцијском, запуштеном  граду у Турској.
- Ваша политичка убеђења и страначка припадност?
- Био сам члан Колове  Хришћанско- демократске уније (ЦДУ). Од недавно сам ,,републиканац'' али не и неонациста. Из те партије, односно њеног програма, прихватам само оне норме које се односе на странце.
- Није шија него врат.
- Схватите то како хоћете, али ја сам рекао своје. Понављам, странци су непожељни у Немачкој. За прво време, бар у Берлину би требало завести  ред. Сада имате утисак да је у њему више странаца него Немаца. И то ми је некаква немачка престоница а уз то и културни центар Европе.
Мишљење овог човека није усамљено.

У Берлину је 19. и 20. јуна 1991 одржан састанак министара иностраних послова земаља чланица Кебса. Министри на речима подржавају територијални интегритет Југославије и њен демократски развој. Та иста Европа  је само после месец- два потпуно променила ћурак. Веома угледан источнонемачки политичар, кога су уважавали и у Бону, Ханс Модров, је тим поводом изјавио да Немачка делује насупрот разуму и без одговорности за мир. ,,Немачка се оглушила о све опомене и сукобила са партнерима из Европске Уније. Она је коначно постала званична страна у грађанском рату на тлу земље (Југославије) у којој су остали крвави трагови Хитлеровог Вермахта и у којој је Немачка спољна политика била посебно обавезна на опрезност и уздржаност''.

Касније, Немачка  се сагласила са бомбардовањем Србије и као чланица НАТО пакта учествовала у тој агресији. ,,Да тадашња власт није толико манипулирала њиме, народ се не би сложио са такозваном   акцијом ,,Милосрдног анђела''. Под директивом ратних злочинаца са обе стране Атлантика, Берлин је емитовао бесрамне лажи, а Немци су их упијали- изјавио је немачки професор Рудолф Ханзел. То је био злочин против човечности и геноцид над српским народом''. Немачки професор се извињава српском народу због таквог става Берлина, а  немачки канцелар у то време, Герхард Шредер, не тако давно, изјављује да је сагласност Берлина да се бомбардује Србија била ,,веома емотивна. Од таквих накнадних признања кривице и злочина према српском народу, којих је било и међу другим немачким (и не само немачким) угледним личностима,  нема много користи.

И тако, срушен је Берлински зид, Немачка се ујединила, Совјетски Савез се распао, Варшавски уговор је такође распуштен, комунизам и социјализам више не постоје. Али свет није постао бољи, хуманији, слободнији, како се то претпостављало и обећавало

И тако, срушен је Берлински зид, Немачка се ујединила, Совјетски Савез се распао, Варшавски уговор је такође распуштен, комунизам и социјализам више не постоје. Али свет није постао бољи, хуманији, слободнији, како се то претпостављало и обећавало. Од јединствене Европе ,,од Атлантика до Урала'' ни трага ни гласа. Никла су нова ратна жаришта и свет се опет нашао пред опасношћу новог светског рата који би могао бити и последњи за цивилизацију. Директне узроке не треба тражити у  рушењу Берлинског зида и уједињењу Немачке, нити оптуживати ту земљу за сва потоња зла на међународној сцени,  али то је било полазиште за многе касније догађаје. Западни центри моћи су, кажу аналитичари, проценили да је Запад победио у хладном рату и жели да капитализује ту своју победу.

Совјетски савез је једноставно оставио Немачку ДР на цедилу, тврде источнонемачки лидери. Никаквог договора није било. Паметни и способни државници, кажу аналитичари, размишљају о свим последицама ,,аншлуса’’ уместо уједињења две земље са једнаким правима. Горбачов је наводно говорио да Немци између себе треба да се договоре, расправе. То је у пракси значило- јачи узима шта хоће. А СР Немачка је у том тренутку била јача. Почела је права колонизација Немачке ДР. Одстрањујући са власти локалне патриоте, оцрњујући их и понижавајући, западни колонизатори спровели су потпуну контролу на истоку земље.

У свету данас влада уверење да је рушење Берлинског зида и уједињење Немачке, био један од најзначајнијих догађаја у прошлом веку. Догађај од кога је почело ново одбројавање историје

Немци су свесни своје снаге, својих врлина и своје премоћи па се зато тако осионо и понашају- кажу страни дипломати и новинари у Берлину. Немачка је данас ,,прва виолина'' европске, а великим делом и светске економије и политике. Кад би усмеравала своје потенцијале- економске, политичке, научне, технолошке и друге у конструктивном смеру, кажу аналитичари, могла би да одигра одлучујућу улогу у просперитету Европе. У супротном, она би опет могли да замеси кашу народима континента.

У свету данас влада уверење да је рушење Берлинског зида и уједињење Немачке, био један од најзначајнијих догађаја у прошлом веку. Догађај од кога је почело ново одбројавање историје. На међународној сцени више ништа није исто као што је било пре тог догађаја. У рачунању времена, набрајању догађаја и процеса, са увереношћу се може рећи: то је било пре, а то после рушења Берлинског зида и уједињења Немачке.            

(Аутор је у време рушења зида и уједињења Немачке био стални дописник Танјуга из Берлина, а убрзо после тога из Москве)