Точкови су престали да се окрећу

Пољопривредници су узнемирени због пада цена на глобалном нивоу и због нових уредби које Брисел непрестано лиферује. Они који се налазе на дну друштвене лествице узнемирени су због све већег јаза између богатих и сиромашних, што се посебно добро види у земљи у којој обе те групе живе у непосредној близини, једна поред друге. Грађани презиру сопствене политичаре који им обећавају куле и градове, а заправо нису у стању да сагледају ствари и не постижу (нити могу да постигну) резултате.

Грађани не желе да их третирају као стоку коју неко утерује у гласачку кабину. Са изузетком три посланика који су и сами гласали „против”, ирски народ и целокупна ирска политичка класа сасвим су одвојени једни од других и у потпуном су сукобу. У извесном смислу био је то и референдум о политици у целини, услед чега су се бирачи нашли у још већем искушењу да„политичарима” пошаљу поруку. Данас се ово искушење свуда осећа.

Можемо само нагађати какви су све мотиви подстакли Ирце да гласају„не”. Међутим, прве званичне реакције биле су сасвим јасне. Изненадно пробуђене из блаженог самозадовољства, европске владе не желе да оставе утисак беспомоћности. Оне трагају за„техничким” решењем - што би на крају могло да се сведе на понављање референдума у Ирској.

Само, тешко да ту може бити још нечег сем непатвореног цинизма оних који доносе политичке одлуке, посебно ако се имају у виду њихове свечане изјаве о поштовању бирачког тела. То је такође ветар у једра онима који се активно питају нису ли можда полуауторитарни облици псеудодемократије који другде постоје, ипак, кад се све сведе, делотворнији.

Сврха Лисабонског уговора била је да се коначно спроведе организациона реформа која је била планирана, али није била завршена, на европском самиту у Ници 2001. године. Тај самит је одржан пре но што је број чланова Европске уније повећан са 15 на 27 држава. Ширење на исток, уз све већи јаз на плану просперитета и проширени дијапазон различитих интереса, довело је до тога да се у међувремену појави још већа потреба за интегрисањем.

Тим новим сукобима и напетостима европски руководећи органи не могу се бавити на начин на који су досад навикли. После пропасти предложеног Европског устава 2005. године, Лисабонски уговор је представљао бирократски испреговарани компромис који је некако ваљало прогурати иза леђа грађана. Овом најновијом смицалицом, европске владе су дебелокожачки безосећајно ставиле до знања да су оне те које обликују европску будућност. Постојао је само тај један изузетак прописан ирским Уставом, као невелика, али досадна препрека.

Сам Лисабонски уговор једва да је представљао нешто више до покушај одуговлачења којим је одговорено на шок проузрокован неуспехом из 2005. године. Процес ратификације био је заустављен у Француској и Холандији, и пре но што је стигао до праве препреке која га је чекала у Великој Британији. Данас су прогнозе још горе. Да ли се онда може и даље говорити да све тече по плану? Или је можда крајње време да се схвати да, ако се жели продубљивање европског јединства, Брисел мора да се окрене једном партиципативнијем виду демократије.

Све до Нице процес интеграције који је покретан економским либерализмом спроводиле су елите изнад глава грађана. Отада се, међутим, успеси економског динамизма све више схватају као игра са вечитим нултим збиром. Широм Европе све је више и више губитника.

Нестабилни друштвени ставови могу се објаснити оправданим друштвено-економским страховима и кратковидим реакцијама на њих. Међутим, политичке странке могу утицати на расположење јавности тако што ће бирачком телу понудити уверљиву и поуздану визију. Нерешене проблеме треба схватати озбиљно, а не само као пролазне емоционалне фазе.

Пропали референдуми представљају сигнал да елитистички начин европског уједињења, захваљујући сопственом успеху, досеже своје крајње границе. Те границе се могу превазићи само ако проевропска елита престане саму себе да ослобађа примене начела демократског представништва и одагна свој страх од контакта са бирачима.

Јаз између овлашћења у погледу доношења политичких одлука поверених Бриселу и Стразбуру и могућности које, у оквиру националне државе, пружа партиципативна демократија, постао је превелик.

Све ово делује још незграпније ако се има на уму неравномерна расподела надлежности између националних влада и наднационалног нивоа. Неугодни друштвено-политички и културни нузефекти тржишних слобода, које су иначе добродошле и примењене широм Европе, падају на плећа појединачних земаља, да би се онда тим земљама још и ускраћивао приступ условима у којима су ти спољни трошкови заправо и настали.

Услед свега овога, изгубљени политички инструментаријум може се васпоставити само на европском нивоу. Тек тада она већ избледела визија„социјалне Европе” за коју се залаже Жак Делор може постати предмет садржајне политичке расправе.

Држава не може бити устројена тако да сам чин њеног формирања искључује алтернативе преовлађујућем тржишном либерализму. Међутим, питање опрезног усаглашавања пореске и економске политике и постепене асимилације система социјалне заштите унутар ЕУ тангира осетљиве теме продубљивања и проширења које су годинама представљале кочницу за ЕУ.
Нелагодно и постиђено ћутање влада у вези са будућношћу Европе прикрива темељни сукоб који постоји око правца развоја целог тог блока; та дебата лишава европско уједињење визионарства и привлачности. Треба ли Европа да постане активистичка снага, која обликује сопствену унутрашњу политику и игра значајнију улогу у иностранству? Или пак њена улога треба у већој мери да се усредсреди на текуће проширење, чиме ће се подстаћи побољшања у суседним земљама које желе да постану њене чланице?

Цена овог пројекта дифузне експанзије јесте непоседовање политичке полуге у глобалном друштву, с тим што ваља нагласити да то друштво јесте економски тесно међусобно повезано и испреплетено, али се у политичком смислу још од 2001. године све више растаче. Довољно је само погледати како јадно делује ситно племство оличено у Гордону Брауну, Николасу Саркозију и Ангели Меркел, док се понизно клања и пада ничице пред америчким председником Џорџом В. Бушом, да бисмо схватили да се Европа заправо опрашта са светском сценом.

Међутим, проблеми климатских промена, огромног и прекомерног јаза између богатих и сиромашних, глобалног економског поретка, повреда основних људских права и борбе око све сиромашнијих енергетских ресурса, погађају све одреда и подједнако. Чак и у тренутку када свет постаје у све већој мери међузависан, глобална политичка сцена је место на коме се одвија ширење оружја за масовно уништење и испољава се све већа спремност на посезање за насиљем. Није ли онда у интересу једне политички јаке Европе да се залаже за конституционализацију међународног права и за делотворну сарадњу међународне заједнице?
Међутим, Европа није кадра да постигне политички значај који не би заостајао за њеном економском важношћу, управо због тога што се њене владе дубоко не слажу око сврхе европског уједињења. Јасно је ко за то сноси кривицу. Прво и пре свега може се показати прстом на чињеницу да су саме владе на губитку - и управо зато шире ову болештину која се огледа у апатији и мрзовољном ставу„дајте исто то још једном”, само да би се избегла промена.
Потпуно је природно да темељни сукоб око правца развоја црпе искључиву снагу из много дубље уврежених, историјски укорењених разлика. Нема основа за критику на рачун било које одређене земље. Сада, међутим, после ирског сигнала, ми треба да очекујемо две ствари од својих влада. Оне морају признати да више немају куд. И не могу и даље гушити неслагање које их спутава. На крају крајева, више немају никаквог избора него да допусте људима да сами одлуче.
То значи да политичари треба да засучу рукаве и осигурају да Европа постане најважнија тема дебате на нашем континенту. Треба ли Европа, која је регредирала на гложење карактеристично за националну државу, да се трансформише у ентитет способан за делање како на унутрашњем, тако и на међународном плану?
Један од предлога за спасавање Лисабонског уговора јесте да се Ирцима понуди делимично повлачење из Европске уније. Тај приступ, ако ништа друго, са озбиљношћу третира одлуку ирских бирача - иако то вероватно није била намера Ираца. Само помињање такве опције шаље, међутим, јасну поруку. Уговор о сарадњи са земљама-чланицама које желе да привремено буду ослобођене обавезе учествовања у одређеним институцијама могао би помоћи Европи да превазиђе своју болест.
Европски воз је прешао дугачак пут, упркос томе што је дозвољавао најспоријем члану да одређује укупну брзину. Али, од сада па надаље, то је погрешан темпо. Чак и предлог немачког министра унутрашњих послова Волфганга Шојблеа да се Европљанима дозволи да непосредно бирају председника ЕУ далеко превазилази плашљиви и смерни Лисабонски уговор. Европски савет би требало да се одважи на ризик и веже референдум за европске изборе који ће се одржати наредне године.
Референдумско питање би морало да буде у довољној мери јасно формулисано да се бирачима омогући да донесу стварну одлуку о будућем усмерењу Европе. Сви европски грађани би требало истог дана да гласају, користећи при том исти поступак и да се изјасне о истом питању - широм континента. Један од недостатака досадашњих референдума било је то што је формирање друштвеног мишљења остајало заточено у индивидуалним националним контекстима.
С нешто мало среће и уз чврсту опредељеност, резултат таквог гласања могла би да буде Европа у две брзине - ако земље у којима исход референдума буде позитиван удруже снаге и почну тешње да сарађују у спољној, безбедносној, економској и социјалној политици.
Да су биле суочене са алтернативом, и земље из централне и југоисточне Европе које су недавно постале чланице ЕУ озбиљно би размислиле о томе где леже њихови интереси. А што се тиче скептичних земаља-чланица, политички успешно језгро Европе могло би да испољи додатну привлачност. Коначно, ма колико то у правном смислу било тешко и компликовано, једна унутрашња диференцијација могла би да олакша и иначе спорно проширење Уније.

Превела са енглеског
ЉИЉАНА НЕДЕЉКОВИЋ

Der Spiegel Online

(Јирген Хабермас (78) један је од најутицајнијих филозофа и теоретичара друштва у минулом столећу. Заједно са француским филозофом Жаком Деридом Хабермас је у мају 2003. године, када се скоро цела Европа приклонила америчком упаду у Ирак, позвао на суштински препород Европске уније, заложивши се за европски идентитет који ће, првенствено на спољнополитичком плану, представљати„противтежу унилатерализму америчке хегемоније”. Сада када је Ирска одбацила Лисабонски уговор, он каже да је време да европски политичари врате будућност Европе њеним грађанима, како би они о њој одлучивали.)