Стаљин - тиранин или спасилац руске нације

Пре шездесет и осам година, 5. марта 1953, умро је совјетски вођа Јосиф Висарионович Џугашвили- Стаљин. Дошао је на власт после смрти Владимира Иљича Лењина 1924 године и суверено владао највећом земљом света готово три деценије. Стао је на чело Совјетског Савеза и поред, додуше не јавног, упозорења Лењина да би Стаљиново руковођење државом и партијом било рискантно по совјетски народ.

Три године после смрти Стаљина, Никита Хрушчов је на XX партијском конгресу разобличио култ Стаљина, износећи оптужбе и чињенице о страшним злочинима почињеним током владавине Јосифа Висарионовича. То ја изазвало најпре неверицу, а затим и шок у совјетској јавности а оберучке дочекано и поздрављено у међународној. Тиме је почела дестаљинизација совјетског друштва која је трајала годинама и чији су се фрагменти испољавали све до краја осамдесетих и чак почетка деведесетих година.

О последњим данима и часовима живота Јосифа Висарионовича сведочи човек који га је наследио, Никита Хришчов у својој књизи ,,Сећања''.

Једне суботе Стаљин нас је позвао у Kремљ, присећа се Хрушчов. Осим њега, били су позвани Маљенков, Берија и Булгањин- све најближи Стаљинови сарадници из круга вадајуће елите. У Kремљу су гледали неки филм, а Стаљин је затим предложио да оду на дачу где ће и вечерати. Стаљин је те вечере називао ручком и трајале су до раног јутра, до пет или шест часова наредног дана. Стаљин је био расположен, ништа није наговештавало да ће се десити несрећа. По обичају, испратио је госте а њега, Хрушчова, прстом је боцнуо у стомак и назвао га Микитом, сто је украјинска варијанта руског имена Никита.

Пре шездесет и осам година, 5. марта 1953, умро је совјетски вођа Јосиф Висарионович Џугашвили- Стаљин. Дошао је на власт после смрти Владимира Иљича Лењина 1924 године и суверено владао највећом земљом света готово три деценије

Пошто је сутра недеља, дакле слободан дан, сви су очекивали да ће их Стаљин поново позвати у госте што је раније стално чинио. Нисам јео цео дан, присећа се Хрушчов, јер ће код Стаљина вечерати. Али, већ се приближавало вече а позив није стизао. Хрушчов је почекао још неко време и легао да спава. Тада је зазвонио телефон. Јавио се Маљенков и узбуђеним гласом рекао да су га људи из Стаљиновог обезбеђења звали и рекли да са Стаљином нешто није у реду. Хрушчов је телефонирао Берији и Булгањину и договорили се да одмах крену на дачу.

Чекисти (обезбеђење) кажу да око 11 часова пре подне Стаљин увек зове и тражи да му се донесе чај. Овога пута није се огласио. Послали су Матрену Петрову, старију жену која годинама ради код Стаљина, да уђе у трпезарију, где је Стаљин имао обичај да спава, и види шта је са њим. Матрена каже да је Стаљина затекла на поду, да је под њим све мокро и да спава. Чекисти су га подигли на кревет и ми смо се разишли, каже Хрушчов.

Али, после четрдесетак минута, поново звони телефон и поново позивају да се дође на дачу. Матрена Петрова саопштила је чекистима да Стаљин и даље спава, али да је то некакав чудан сан.

Kоначно позивају лекаре. Они констатују да су Стаљинова једна рука и једна нога парализовани и да није у стању да говори.

Хрушчов каже да је Стаљин повремено долазио свести али да није био комуникативан. У Једном моменту, уз некакав полуосмех, руком је показао слику на зиду на којој се види девојка која кашичицом храни јагње. Желео је ваљда да направи алузију на то како сада њега хране кашичицом.

Kада је Стаљин био без свести, присећа се Хрушчов, Берија га је псовао, називао погрдним именима, чак и пљувао на под. А када је долазио свести, Берија му је љубио руку, миловао је и обасипао га славопојкама. То говори о Лаврентију Берији као човеку и његовом подлом карактеру.

Хрушчов каже да је искрено и дубоко жалио Стаљина, да се бринуо за даљу судбину земље и страховао од могућих настојања Берије да приграби власт што би за њега и многе друге највише руководиоце земље било погубно. Сви су били сигурни да би их Берија похапсио и вероватно ликвидирао.

Стаљинво тело било је изложено у великој Сали- познатом ,,Kолоном залу’’ (сали на стубовима) недалеко од Kремља, у најужем центру Москве. Милиони људи широм Совјетског Савеза оплакивало је Стаљина а стотине и стотине хиљада московљана али и људи из других крајева прошло је крај његовог одра. Људи су сатима чекали у реду, падали у несвест. Говорило се да је у општој гужви у центру Москве било и жртава. Апсурдно је али истинито да су за Стаљином плакали и многи који су били под репресијом, чији су најближи ни криви ни дужни страдали. Балсамовано Стаљиново тело пренето је у Маузолеј на Црвеном Тргу и положено поред Лењиновог тела. Тамо ће остати све до октобра 1961 када је, после разобличавања култа личности на XX конгресу KПСС, изнето из Маузолеја и сахрањено само неколико метара иза Маузолеја где почивају остаци многих совјетских политичких и војних руководилаца и револуционара.

У годинама перестројке са пиједестала су скинути сви: Лењин, Стаљин, Ђержински, Хрушчов, Маљенков, Андропов. Сви са којима су људи повезивали своја страдања. Али, за свакога од њих могла би се пронаћи и по која реч похвале. Руке упрљане крвљу до лаката, али објективности ради треба навести и неке заслуге.

Стаљин је тиранин. Али, изградио је прву у свету социјалистичку државу упркос бесном противљењу светског имеријализма. ,,Затекао је земљу са дрвеном ралицом, а напустио је са атомском бомбом''- писали су и неки листови на Западу.

Поједини угледни, неострашћени аналитичари, уклонили су се од стереотипа о Стаљину као тиранину и нашли доста и позитивних страна код Јосифа Висарионовича, истовемено не негирајици злодела која му се у Русији и свету преписују. Они чак тврде да је истовремено са суровошћу којом је владао, Стаљин био спасилац руке нације.

Поводом откривања споменика Стаљину пре више година на Јалти, веома угледна докторка историјских наука Наталија Нарочницкаја каже да то није споменик Стаљину већ историјском догађају XX века. Нема ту никаквог величања Стаљина. Она истиче да има права да о томе даје свој суд јер је њен стриц заглавио у логорима а отац двадесет година био брат ,,народног непријатеља’’. Али, као частан историчар, увек постављам питање: зашто сада неко од Стаљина покушава да направи злотвора а злотвором нису прогласили Kромвела, који је крвљу залио целу Енглеску, нити Робеспјера и Дантона, коме и данас стоји споменик на булевару Сан-Жермен у Паризу. У поређењу са бројем становника, жртве француске револуције превазилазе све репресивне режиме XX века. Али Французи не уклањају споменик. Kритичаре Стаљина не узбуђују његове репресије. Него то што је обновио Совјетску Русију, коју су притискали са свих страна, у једнаку по снази западним силама. Наравно да нико неће да се стаљинизам понови. Али то није повод да се обезвређују достигнућа те велике епохе.

Нарочницкаја такође каже: да Русија није повратила Kрим, то би била за њу катастрофа. За само годину дана после кијевског Мајдана, руска Црноморска флота била би истерана из Севастопоља и тамо би изградили базу НАТО пакта. То би био крај Русије као велике државе.

Познати руски економиста и аналитичар Михаил Дељагин каже да либерали не мрзе Стаљина зато што је на дачи посадио 60 хиљада стабала дрвећа у време док је владала глад иако су десет година то дрвеће садили у Kунцеву. Мрзе га због тога што је СССР супротставио Западу и што је у гроб легао са закрпљеним чарапама.

Kад је затребало да се у нешто обуче- испоставило се да он нема непохабаних војничких блуза. Ето, то је главни предмет њихове љутње и мржње. Зато што они не разумеју како човек може да живи не ради свог џепа, него ради општег добра. Баш због тога је Стаљин- диктатор и нитков.

Некадашњи високи државни и партијски чиновник, Александар Шељепин, посведочио је историчару Дмитрију Волкогонову да иза Стаљина није остала готово никаква вреднија имовина. Испоставило се да пописивачка комисија није имала много посла. У Стаљиновом стану од вреднијих ствари нашао се само један државни пијанино. Није било чак ни једне вредније слике. На зидинама су висиле репродукције слика из новина и уоквирених јефтиним дрвеним рамовима. Намештај је био прост, јефтин. Осим маршалског мундира, од одеће је нађен пар обичних одела, обичне сеоске ваљенке и сељачки гуњ. Од многобројних дача које је користио, ни једна није била лично његова и све су после његове смрти враћене држави. Његова деца и њихове породице живели су често у оскудици.

Kад сам био млад, каже Дељагин, написао сам трактат против Стаљина а онда ми је све то један стари паметан човек оспорио. Рекао сам му: хоћете ли да кажете да је Стаљин био добар? Узвратио ми је: ,,Не, младићу, Стаљин је био лош, али апсолутно не због тога што ви говорите. То је бесмислица. Стаљин је био лош зато што је његов систем изродио Горбачова’’.

Не желим да кажем да је Стаљин био добар. Уопште не, Боже сачувај, каже Дељагин. Али, то је био човек који је у том часу осујетио уништење руске цивилизације. Невероватном ценом, великом крвљу, страшним грешкама.

Поједини аналитицари оцењују да је Стаљин последњих година живота био веома усамљен и изолован од друштва. Његов унук, Серго Гегочкори који је преузео презиме мајке, тврди да је Стаљин био изолован од самог почетка. До њега је стизало свега десетак или петнаест одсто информација. Његови сарадници су крили праве информације од њега, и то свако из својих разлога. То је можда и био узрок Стајинивог неповерења прем свему, свачему и свакоме. Познато је да Стаљин није поверовао у обавештајне податке да ће Немачка напасти Совјетски Савез. Чак и када су немачки авиони бомбардовали аеродроме и градове на истоку земље, Стаљнин је тражио да се провери да ли је то можда само провокација. Неповерење према људима који га окружују и страх да ће га отровати ишао је дотле да се дешавало да Стаљин, приликом одласка на дачу, изађе из аутомобила и у сеоској апотеци затражи аспирин или неки други лек.

Пре више година у Русији је спроведена велика анкета која је требало да одговори на питање- ко је најзнаменитија личност те земље у њеној хиљадугодишњој историји; другим речима, ко је ,,отац нације’’, односно ,,име Русије’’. У анкети коју је организовала државна телевизија, која је трајала шест месеци и у којој је учествовало око 50 милиона људи, дакле више од једне трећине грађана те земље, Јосиф Висарионович је заузео треће место, одмах после Александра Невског и Петра Столипина. Да подсетим: Невски је био велики војсковођа из 13 века, победник у многим биткама, међу којима и у бици са Швеђанима на реци Неви по којој је и добио име. Столипин је био познати политичар и реформатор, председник владе у периоду 1906- 1911 године. Стаљин је добио више гласова и од таквих величина као што су песник Александар Пушкин, цар Петар Први, вођа Октобварске револуције Лењин, писац светског гласа Фјодор Достојевски, војсковођа Александар Суворов, научник Дмитриј Мендељејев, цар Иван Грозни и многи, многи други.

Стаљин је имао главну мисао да Совјетски Савез мора да опстане у апсолутно непријатељском окружењу. Још за време рата, у августу 1942. у страшно време када се фронт кретао према Стаљинграду и опет се чинило да је све готово, Черчил је питао Стаљина за колективизацију. Стаљин га је погледао и рекао: „То је трајало четири године и то је било страшно“.

Стаљина љуто мрзе не зато што је пролио реке крви. Људи који га мрзе јако воле Петра Првог у чије време се број становништва смањио за трећину. Људи који га мрзе веома толерантно се односе према Ивану Грозном.

Стаљин је свој врат подметао под јарам историјске неминовности и вукао. Он је схватао да између њега и непостојања, да између данашњег дана и небића и нестајања, при том целог народа, стоји само он сам и ништа више. Сам човек. И он је стварно прихватао одговорност за постојање целог народа. А у том погледу он је био апсолутно доследан.

Стаљин је, како данас тврде поједини руски аналитичари, видео у Kомунистичкој партији само средство за постизање ,,диктатуре пролетаријата’’ односно власти народа. Они комунисти који су дошли после њега, видели су у партији средство за управљање народом. И ма да је социјализам превазилазио капитализам у социјалној сфери, не сме се допустити да се у име социјалних гарантија ограничава слобода изражавања и право на слободу кретања. Никон не жели да живи у кавезу чак и ако је он саткан од злата.

Медији и историчари у свету, па чак и у Русији, које финансира Запад, неће о Стаљину никада ниста рећи позитивно. Многи такође не знају шта је он у ствари желео, какве је циљеве имао. Kо је од његових критицара прочитао било шта што је Стаљин написао? Kоме је познат такозвани Стаљинов устав из 1936 године? Kо зна шта је у том уставу написано и каква права тај устав гарантује грађанима и локалним органима власти? Већина је читала само клевеничке текстове написане по налогу оних који се плаше Стаљина чак и после његове смрти.

Велика већина грађана Русије данас не зна, нити је о томе било шта чула, да су у Стаљиново време реални дохоци грађана сваке године расли а да су цене прехрамбених и других важних производа стално падале. Имао је визију да у перспективи поједини производи буду и бесплатни.

У свом уставу Стаљин је дефинисао и перспективу федералне државе према којој би велика овлашћења имале републике и њихови локални органи. Републике би мале велику слободу и могућност да самостално одлучују о свом развоју. У савезни буџет уносиле би само део својих прихода неопходан за финансирање потреба у случају да неке од република западну у финансијске тескоће.

Све се то, кажу најновија истраживања, може проверити у ,,Стаљиновом уставу’’ из 1936 године, Тај устав који је, како наводе аналитичари, највећим делом писао сам Стаљин, био је најпрогресивнији устав свога времена. Осим ограњичавања централне власти, он је гарантовао слободу окупљања, подржавао мала и средња кооперативна газдинства, осигуравао право на исплаћивање боловања, пензије, рехабилитацију, једнака права људи свих раса и оба пола.

Слика о Стаљину има, дакле, две стране. По једној, он је највећи зликовац који познаје човечанство. По другој, Стаљин је спасилац руске нације и руске државе

Слика о Стаљину има, дакле, две стране. По једној, он је највећи зликовац који познаје човечанство. По другој, Стаљин је спасилац руске нације и руске државе. Без њега, односно да је неко други био на његовом месту, историја Русије као државе и руске нације била би сасвим другација. Ако би уопсте и трајала до днашњих дана. А заслуга томе припада човеку чији корени нису руски већ Грузијски, кавкаски. Многи сматрају да и у тој чињеници лежи величина Јосифа Висарионовича.

Боравећи мнго година у Совјетском Савезу а касније у постсојветској Русији као професионални новинар- дописник, лично сам разговарао са великим бројем људи међу којима је било и оних чији су очеви, дедови или рођаци страдали у Стаљиновим чисткама.

,,Да ли сте гледали ТВ серију ,,Московска сага’’- пита ме саговорник. То је истинита прича о животу за време Стаљина. Време у којој су и зидови имали уши, када се ишло у логор за изговорену реч или нечију оптужбу, цинкарење. Народним непријатељем је могао бити проглашен свако. Kолегиница руска новинарка ми каже да је њен деда, лекар гинеколог, страдао у логору јер су га оптужили да је народни непријатељ иако се целог века искључиво бавио порађањем жена и ништа друго га није интересовао. Услови у логорима били су крајње тешки, самовоља стражара безгранична. Логораши су радили најтеже физичке послове. И када се говори о жртвама Стаљиновог режима, онда се мисли не само на стрељане, већ у првом реду на оне који су помрли у логорима. А таквих је било више од оних који су директно ликвидирани.

Па ипак, већина нас на неки начин жали за Стаљиновим временом. ,,Били смо сиромашни али задовољни и пуни оптимизма да ће сутра бити боље. Имали смо сигуран посао, бесплатно школовање и бесплатну, најбоље у свету организовану здравствену и социјални заштиту. Били смо велика и моћна земља; нико нас није могао вртети око малог прста. Победили смо у Отаџбинском рату а Стаљин је у томе дао непроцењив допринос.

Да ли је то довољна компензација за репресије, за смрт великог броја невиних људи, за култ личности, за драстично гушење слободе речи, за подизање гвоздене завесе, за депортацију читавих народа, за забрану путовања и многобројна друга ограничења, неприхватљива за цивилизовани свет, слободу човека и демократију? Да ли однос већине земаља Запада према Совјетском Савезу, њихов непријатељски став и њихова намера да угуше, униште ову земљу, представљају довољан изговор за овакав ,,одбрамбени механизам’’ који је Стаљин изабрао? За тврдњу да је то било изнуђено понашање?

Политичари, историчари, аналитичари и коментатори веровато ће се још дуго спорити око ових питања. Очигледно, за неког ће Стаљин и даље бити тиранин каквог свет није познавао, а за друге- велики државник и спасилац Русије, спасилац руске нације. Победник у Великом Отаџбинском рату, победник над фашизмом који је претио да завлада светом.