Saif el Islam Gadafi – poslednja šansa ili nada u novi libijski početak?

Vest da je Saif el Islam, sin Muamera Gadafija, oslobođen prošla je gotovo nezapaženo u svetskim i domaćim medijima. Cilj – da Libija postane mesto bezakonja uz postavljanje marionetske i Zapadu poslušne vlade, te uvlačenje Libije u demokratske okove ostvaren je, a sve što se zatim dešavalo u zemlji ostalo je bez veće pažnje na Zapadu, osim kada je ubijen američki ambasador kada je Libija ponovo došla u njen epicentar.

Zanimljivost u vezi sa ubistvom američkog ambasadora je što je izveštaj Američkog kongresa o dešavanjima u Bengaziju te večeri otkrio da su grupu Amerikanaca te večeri spasli ni manje ni više nego Gadafijevi lojalisti. Možda će američka vlada u narednom periodu ostati i zbog toga nema na razvoj događaja koji ide ka tome da još jednog Gadafija Libijci vide na svom čelu.

Libija je 2010. zauzimala 53. mesto među 163 zemlje koje su analizirane u određivanju indeksa humanog razvoja. Na kraju 2015. izveštaj UN po istom indeksu pokazao je pad Libije na 94. mesto. Vlada Libijske DŽamahirije je tokom 2008. i 2009. potpisala ugovore sa Rusijom i Kinom o nabavci najsavremenijeg oružja i izgradnji pruge. Ipak, saradnja sa Zapadom nije jenjavala. Libija je svoj prosperitet gradila na dobrim odnosima i sa Istokom i sa Zapadom. To se pokazalo kao kobna greška, bar kada je jedan politički smer u pitanju.

Od početka novog milenijuma Libija se odrekla programa za razvoj oružja za masovno uništenje, te je uništila/predala količine hemijskog oružja koje je posedovala. Činila se kao stabilan partner Zapada u borbi sa terorizmom.

Krajem 2010, sa početkom u Tunisu, usledila je serija događaja poznatih kao ''Arapsko proleće''. Sedamnaestog februara 2011. sukobi su otpočeli i u Libiji, u Bengaziju najpre, da bi se ubrzo proširili. Kada su se vojska i vlada stabilizovale, otpočele su kontraofanzivu. Pre nego što su ušli u Bengazi, deo NATO predvođen Francuskom započeo je bombardovanje zemlje.

Iako su prema rezoluciji SB UN 1973 avioni dela NATO bili nadležni samo za kontrolu vazdušnog prostora i sprovođenje mere zabrane letova, avioni koalicije postali su vazdušna podrška pobunjenika na zemlji. Nakon skoro pet meseci bombardovanja Tripoli je pao u ruke pobunjenika, a nakon sedam meseci palo je i poslednje uporište Gadafijevih lojalista - Sirt, gde je zvanično ubijen i Muamer Gadafi 20. oktobra 2011.

Nada da će se stvari preokrenuti u korist Gadafijevih lojalista splahnula je ubrzo nakon toga, ali ne toliko zbog smrti vođe Al Fatah revolucije iz 1969, već zbog hvatanja njegovog sina Saifa el Islama, koji je bio viđen za naslednika vođe Libijske DŽamahirije. Od 21. novembra 2011. Saif se nalazio u pritvoru u mestu Zintan koji drži pleme Berbera, tokom građanskog rata, nenaklonjenog libijskoj vladi i vojsci.

Plemena u Zintanu koja su držala sina Muamera Gadafija odbila su da ga predaju kvazisudu u Tripoliju, gde je u međuvremenu osuđen na smrtnu kaznu. Zintan i druge grupe, koje su zajednički cilj imale tokom borbi 2011, politički su se očekivano razišle nakon obaranja vlasti te godine.

Ubrzo su sporovi kulminirali. Nakon žestokih sukoba tokom 2014. međunarodni aerodrom u Tripoliju skoro je u potpunosti uništen kada su se sukobile jedinice iz Zintana i islamističke milicije iz Tripolija i Misrate, grada na obali Libije, pored Bengazija, glavnog uporišta pobunjenika tokom građanskog rata 2011.

Da bismo bolje razumeli situaciju, neophodno je reći da je tradicionalna struktura libijske vlasti sačinjena od mnoštva plemena, koja su decenijama imala ključni autoritet koji sada pokušavaju da obnove. Libija je dogovor plemena o zajedničkom životu. Ukoliko tog dogovora ne bude bilo, u perspektivi najmanje što se može očekivati je deoba Libije na tri dela koji danas postoje kao tri regiona: Sirenaika, Tripolitanija i Fezan.

Libija danas je država bez zakona, pravde i jasne strukture vlasti. Sada postoje de fakto dve vlade. Jedna je međunarodno priznata  i zove se Vlada nacionalnog jedinstva. Ova vlada je stvorena sa ciljem da pomiri interese vlasti u Tripoliju koju su tada držali islamisti okupljeni oko tzv. Vlade nacionalnog spasa i druge vlade u Tobruku. Islamisti su pristali, uz verovatno određene kompromise, da joj prepuste vlast, te su podneli ostavke početkom aprila ove godine. Vlada nacionalnog jedinstva formirana je 2. januara ove godine, a njen premijer je Fajez el Saraj. Druga aktuelna vlada, sa sedištem u Tobruku, na krajnjem istoku zemlje, formirana je 4. avgusta 2014, a predsedavajući je Agula Saleh Isa. Obe vlade sa svojim milicijama kontrolišu određeni deo zemlje.

Vladu nacionalnog jedinstva već potresa nestabilnost. Početkom jula četvorica ministra kabineta podneli su ostavke na svoje funkcije.

Američki državni sekretar DŽon Keri  upozorio je februara ove godine da Libija preti da postane propala država. Američki komandir za Afriku tvrdi da je Libija već propala. Vašington post u svojim razmatranjima navodi da je glavni uzrok neuspeha libijske tranzicije ka demokratiji nekompetentnost revolucionara koji su u samom startu bili podeljeni.

Za razliku od prvih postgadafijevskih izbora 2012. kada je na izbore izašlo 60 odsto građana, na izbore juna 2014. izašlo ih je svega 18 odsto. Kao razlog može se navesti nedostatak bezbednosti u zemlji, odsustvo perspektive, rečju, slom februarske revolucije.

Izvesnu nadu za bolju libijsku budućnost uneo je general DŽamahirije Kalifa Haftar, koji je tokom 2011. prešao na stranu pobunjenika. Stvorivši savezništvo sa plemenom u Zintanu, on je maja 2014. pokrenuo operaciju ''Dostojanstvo'' kako bi ekstremističke elemente izbacio iz Bengazija i eventualno povratio kontrolu i nad obalskim gradovima i konačno samom prestonicom. Ta akcija nema jasnog uspeha do danas. Perspektiva u situaciji postojećih aktera je da Libiji preti novi građanski rat, ovaj put, između naoružanih jedinica Vlade nacionalnog jedinstva i njenog pandana u Tobruku.

Akcija islamista u Tripoliju i borbe koje su rezultovale uništenjem aerodroma jasno su pokazali dubinu podele zemlje. Do danas ova polarizacija opstaje uz međunarodni upliv koji je vrlo važan da ne bi bio pomenut. Naime, Ujedinjeni Arapski Emirati i Egipat podržavaju napore Haftara, dok Katar, Sudan i Turska podržavaju vladu u Tripoliju.  

U međuvremenu umešao se novi faktor - "Islamska država". Tokom 2015, iskoristivši vakuum, ID je zauzela grad Sirt, kao i obližnja naftna polja. Dve vlade jedna drugu optužuju za saradnju sa ID. Libijski ogranak grupe formiran je 13. novembra 2014.

Saif Gadafi je jedna od najznačajnijih figura koja bi Libiju mogla da izvuče iz haosa i koja bi pokazala da je libijski narod u stanju da se nanovo samoorganizuje i odstrani milicije koje je NATO podržao kada je razarao zemlju 2011. U Britaniji školovan, sa podrškom najvećih plemena poput Gadafa, Verfala i Zintan, sa velikom podrškom stanovništva koje u njemu vidi mogućnost za ujedinjenje zemlje, on jeste libijska nada. Nema sumnje da sentimenti vezani za Saifovog oca igraju bitnu ulogu.

Posle 42 godine vlasti ostavljen je dubok trag. Libija nije bila u vestima zbog haosa i svirepog rata, već zbog ekcentričnosti Gadafijeve ličnosti i napretka Libije. Možda je tamošnjim građanima upravo takav lider odgovarao, ali je medijsko pretpostavljanje senzacionalizma objektivnoj informaciji i politička bezobzirnost evropske klike uslovila upravo suprotno.

Kada je Saif Gadafi osuđen na smrt u sudu u Tripoliju, presuda je izazvala snažne proteste u Libiji, kao i u Egiptu. Od kraha libijske vlade 2011. građani konstantno žive u ratnom stanju i u strahu od pomahnitalih hordi koje šire pravdu u somalijskom stilu.

Nakon zvaničnog kraja rata 2011. crnci su bili među glavnim metama revolucionara koji su ih optužili da su bili bliski Gadafiju i da su se borili na njegovoj strani. Talas rasizma koji je tada zahvatio Libiju bio je razoran. Ipak, Zapad je oćutao.

Iako tolerantan početkom novog milenijuma, te viđen kao glavni zagovornk približavanja Libije i Zapada i njenog odustajanja od razvoja oružja za masovno uništenje, Saif tokom 2011. menja ton i u intervjuu za RT novinarki Mariji Finošinovoj na pitanje kako je moguće da se za samo tri godine, od njegove odbrane doktorske teze na prestižnoj Londonskoj školi ekonomije i prijema kod Tonija Blera, do danas okolnosti tako promene govori sledeće: ''To je dobra lekcija za sve, za nas i ostale. Dobili smo poruke od mnogih zemalja, Irana i Severne Koreje među njima, koje tvrde je Libija počinila grešku; odrekli ste se oružja za masovno uništenje, prestali ste da razvijate oružje dugog dometa, postali ste veoma bliski sa Zapadom i ovo je rezultat. Dakle, šta ovo znači? Ovo je poruka svima. Morate biti jaki. Nikada im ne smete verovati. Morate uvek biti na oprezu, jer oni nemaju prijatelje. Preko noći mogu promeniti mišljenje i početi da vas bombarduju. Isto se može desiti bilo kojoj zemlji''.

Libija do danas trpi posledice samo svojih grešaka. Kao i u drugim slučajevima, Zapad je promanašao petu kolonu, usijane glave koje su možda imale najbolju nameru, ali koje su sprovele ono što je bilo u zapadnom interesu, ne interesu njihove zemlje.

Sloboda za Saifa može predstavljati slobodu za Libiju. Za Libiju koja je nekada bila jedinstvena i prosperitetna zemlja, sa svojim problemima koji se nisu mogli rešiti internom implozijom režiranom spolja.

Ukoliko Libijci smognu snage da pogledaju jedni drugima u oči nakon svega i da se ujedine nakon što su svedočili posledicama svoje naivnosti u veri ''dobrim savetima'', ''neophodnosti demokratskog preobražaja'' i ostalom priglupom zapadnom agendom ponovljenom toliko puta razumeće da neprijatelj nije među njima.