Pola veka kineskog otvaranja - bilansi i perspektive

Šangajski komunike diplomatski je dokument dogovoren i potpisan između predstavnika SAD i Narodne Republike Kine februara 1972. godine. To je bila, rekao bih,  preteča uspostavljanja punih diplomatskih odnosa između Kine i SAD 1979. pod novim kineksim rukovodstvom predvođenim Deng Sjaopingom.

DŽou Enlaj bio je prvi predsednik vlade Narodne Republike Kine. Vrsni diplomata umeo je da opstane u vrhu vlasti i u najturbulentnijim vremenima. Henri Kisindžer i on bili su okosnica pomenutog komunikea koji je utro put boljoj saradnji dve velike zemlje. Na pitanje francuskog političara Alena Perfita šta misli o francuskoj revoluciji, odgovorio je da je od nje prošlo tek dve stotine godina i da je prerano da se daju ocene. Mudrost ovog političara trebalo bi slediti i kada su u pitanju razmišljanja o neposrednoj postrevolucionarnoj prošlosti Kine, početku otvaranja i reformi, pa i o aktuelnom trenutku kada se Kina suočava sa velikim izazovima. Očito je da Dugi marš drevne civilizacije u savremeni svet još uvek nije završen.

Kina se, u nastojanju da postane velika sila, nije opredelila za vojni avanturizam. Naprotiv. Ona se opredelila za privrednu ekspanziju kroz svetske institucije. To je donelo velike koristi svim stranama.

Od 1978. kada su ekonomske reforme započete do 2017. kineski BDP povećao se 82 puta, što je ekonomiju zemlje učinilo drugom po snazi u svetu. Za razliku od 1981, kada je po definiciji Svetske banke (1,4 dolara dnevno na rapsolaganju) 90 odsto populacije živelo u uslovima ekstremnog siromaštva, danas je ekstremno siromaštvo skoro sasvim iskorenjeno[1]. Pa ipak, pre četiri godine, tadašnji kineski premijer Li Kećeng, na konferenciji za novinare, rekao je da 600 miliona ljudi u Kini živi sa prosečnim mesečnim dohotkom od oko 1000 juana, što je 140 američkih dolara[2].

Rastu kineske ekonomije, u periodu do pandemije, nije bilo ravnog i sa pravom se taj rast označavao „čudesnim“. Na ruševinama Trećeg Rajha, Nemačka je započela opsežni ekonomski oporavak, koji je trajao tokom pedesetih, sa rastom od oko 8 odsto u proseku i manje od pet odsto tokom šezdesetih. Bliže Kini, Japan je rastao oko 10 odsto godišnje između 1950. i 1973, poravnavajući se sa Kinom po brzini rasta, ali ne po trajanju. Singapur, Južna Koreja i Tajvan su takođe beležili visoke procente rasta od oko osam odsto do početka osamdesetih.

Od istorijske rečenice Deng Sjaopinga da je biti bogat slavno, sloj bogatih ljudi, koji su do tada bili posmatrani kao oni koji su se obogatili na leđima radničke klase, dobio je novu ulogu u društvu. Ulogu da bude taj koji će raditi na tome da svoje bogatstvo i privilegije iskoristi za opštedruštveno dobro, za razliku od Rusije pod Jeljcinom gde su se oligarsi obogatili i brzo postali vlasnici nekadašnjih državnih preduzeća, ali koji su potom izneli kapital van zemlje. To je razlog što je ruska privreda devedesetih bila u stanju postsocijalističke blokirane transformacije.

Glavni faktori koji su doveli do kineskog uzleta jesu politika oličena u gradualizmu, odnosno postepenom otvaranju zemlje prema svetu, kroz odluku političkih rukovodilaca o pravcu koji će zemlja zauzeti u narednom periodu, odnosno da će Kina na putu do socijalizma postati socijalistička tržišna privreda, što, pojednostavljeno, podrazumeva kombinaciju kapitalizma i socijalizma, jak privatni sektor i sa druge strane deo privrede pod državnom kontrolom, zatim političko i ekonomsko otvaranje kao konstanta, poboljšavanje ekonomske strukture kroz industrijalizaciju i urbanizaciju i, poslednje, visok nivo štednje koja generiše investicije. Rezultati koje je zemlja postigla za četiri decenije reformi postali su model za druge zemlje, ali model koji nije moguće imitirati zbog specifičnih političkih (višepartijski politički sistem), ekonomskih (kapitalistička privreda) ili demografskih (etnička heterogenost bez jasno dominantne etničke grupe) okolnosti drugih zemalja.

Međutim, epidemija kovida poremetila je mnoge ekonomske tokove u svetu, pa tako i kinesku privredu. Kinesko tržište nekretnina, na svom vrhuncu, činilo je 29 odsto ukupnog državnog BDP-a. Taj period okončan je bankrotom Evegrande grupe, moćne grupacije za stambenu izgradnju sa sedištem u Šendženu. Mnoge zgrade u Kini od tada stoje nezavršene. Država je morala da nađe drugi način za generisanje BDP-a i kako se čini trenutno, našla ga je u proizvodnji električnih vozila i u drugim oblastima visoke tehnologije.

Trenutni privredni rast je već osetno slabiji u odnosu na nekadašnji. Dok je rast BDP-a u proseku između 2000. i 2011. bio nešto iznad 10%, period između 2012. i 2016. pokazao je prosečni razvoj od 7,3 odsto. Prosečni rast BDP-a u periodu 2020. do 2023. iznosio je 4,6 odsto[3]. U 2024. godini, postoji ozbiljan problem sa nezaposlenošću, pre svega mladih ljudi[4].S druge strane, broj dolarskih milijardera se u Kini poslednje tri godine konstantno smanjuje. Od 1185 milijardera koliko ih je bilo 2021, u 2024. ostalo ih je 753 što je pad od 36 odsto[5].Vrlo je verovatno da je velika količina novca odneta iz zemlje.

U ovom trenutku, vidim nekoliko prepreka daljem napretku zemlje. Zagađenje životne sredine, nizak natalitet,te konstantna politička tenzija u odnosima sa političkim Zapadom koja se prelila na ekonomsko polje.

Oktobra 2018. izašla je studija istraživača sa Kineskog univerziteta u Hong Kongu, gde se navodi da zagađenje izaziva oko milion preranih smrti godišnje, te uništenje 20 miliona tona pšenice, pirinča, kukuruza i soje i da kinesku ekonomiju košta oko 40 milijardi dolara[6]. Od objave „rata zagađenju“ premijera Li Kećenga 2014. godine, najzagađenije provincije i gradovi, smanjili su zagađenje za trećinu. Prema Studiji istraživača u Čikagu, uspeh u borbi protiv zagađenja toliki je da je prosečan životni vek stanovnika Kine produžen je za dve godine[7].Ipak, tokom 2023. godine, Kina je izgradila čak 95% svih u svetu novoizgrađenih termoelektrana na ugalj[8]. Spekulišem da su trenutni ekonomski problemi uslovili da borba protiv zagađenja bude privremeno stavljena u drugi plan.

S obzirom na gubitak u ljudstvu koji uzrokuje, problem zagađenja je u vezi sa narednim izazovom.

Demografski problem je gotovo gorući za Vladu. U 2017. rođeno je 17,32 miliona beba, a već 2022. samo 9,56 miliona, što je 16 miliona manje nego 1987! Broj registrovanih brakova se od 2013. konstantno smanjuje, broj razvoda se povećava, a prosečna starost stanovništva dostigla je 39,6 godinau 2024.godini. Broj stanovnika opao je za dva miliona samo tokom 2023. godine[9]. Kina je već sada druga najmnogoljudnija zemlja sveta, iza Indije. Demografski problem je opasan utoliko što je čitavo čudo koje je zemlja postigla tokom ove četiri decenije bilo bazirano na velikoj radnoj snazi. Održanje ekonomskog rasta u ovakvim uslovima nije moguće.

Kina i Zapad su trenutno u zategnutim političkim i ekonomskim odnosima. Zapad optužuje Kinu da aktivno podržava Rusiju u ratu sa Ukrajinom, a ne sviđa im se ni novi ekonomski model koji kineska vlast sada forsira. Dugi niz godina tržište nekretnina i građevinarstvo pokretali su ekonomski rast Kine, ali sada vlada želi da podstakne rast „novim kvalitetnim proizvodnim snagama“, što znači visokotehnološkim industrijama koje dominiraju svetskim tržištima za proizvode kao što su električna vozila, baterije za električne automobile, vetroturbine i solarni paneli. SAD i EU su zabrinute da će to dovesti do velikog problema sa viškom proizvoda i da će taj višak biti prebačen na svetska tržišta – uništavajući pritom njihove sopstvene industrije zelene tehnologije koje su tek u nastajanju.Kineski zvaničnici priznaju da će novi pristup ekonomiji – koji takođe uključuje smanjenu ulogu za preduzetnike, a ulogu lidera rezerviše za državu – dovesti do malo manjeg rasta, ali smatraju da će rast sada biti uravnoteženiji. Niži ukupni rast je, kako je rekao jedan zvaničnik, cena je koju bi trebalo platiti za bolje društvene rezultate. Odgovor EU i SAD na snažan izvoz električnih vozila iz Kine je ujednačen i svodi se na carine. EU je povećala carine na 45,3 odsto. Kina je najavila žalbu STO[10]. SAD su još ranije uvele stoprocentnu carinu na uvoz kineskih vozila[11].

Tenzija je visoka i zbog Tajvana. Dok Kina želi da ujedini ostrvo sa maticom[12], SAD izražavaju spremnost da ostrvo brane[13].

U jeku zategnutih odnosa, veliki broj stranih kompanija izmestio je deo ili celokupno poslovanje iz Kine.Strane investicije u Kinu pale su na najniži nivo u poslednjih 30 godina[14]. Takođe, strani investitori povukli su 15 milijardi dolara svog novca iz Kine u drugom kvartalu ove godine (od aprila do juna), verovatno odražavajući pesimizam u pogledu druge najveće svetske ekonomije[15].Ako se pad nastavi do kraja 2024. godine, to bi bio prvi godišnji negativan saldo od 1990. godine.

Kompanije poput Dela, Hjuli Pakarda, Epla, Intela, Samsunga, Sonija, Linkedina, zatvorile su delimično ili potpuno svoje pogone i servise u Kini[16]. U razgovoru za Forbs, direktor jedne kompanije rekao je: „Ne želim da moji startapi posluju u Kini. Vidimo rane znake da Kina gubi svoje (tržišno) liderstvo. Osećao sam da će Indija biti najinovativnija nacija na svetu u narednih nekoliko decenija. Sa najboljim odnosima sa Amerikom, kladim se na Indiju i velika strateška partnerstva“[17].Epl (Apple) je u želji da diverzifikuje lanac snabdevanja deo svoje proizvodnje izmestio iz Kine u Indiju. Izvoz telefona ovog proizvođača iz Indije porastao je za čak trećinu ove godine u odnosu na isti period prošle godine i ukupne je vrednosti 6 milijardi dolara![18]

Istorija Kine toliko je turbulentna da je svako predviđanje nezahvalno. Otvaranje zemlje nakon kraja epidemioloških mera nije donelo rezultate kakvi su se očekivali. Stalne političke tenzije u odnosu sa Zapadom neće doneti ništa dobro nijednoj strani. U poslednjih nekoliko decenija zapadne investicije, pre svega one iz SAD, duboko su se utkale u privredno tkivo Kine. Kineska privreda je po pristupačnim cenama proizvela i na svetska tržišta donela ogromnu količinu i kvalitetne (i najkvalitetnije) i manje kvalitetne robe. Sveukupno, obe strane imaju mnogo da izgube. Mišljenja sam, Kina više, jer ona se pre nekoliko decenija otvorila sa razlogom. Ona je bila ta koja je napravila zaokret, zbog unutrašnje neophodnosti, ne Zapad. Svrha tog otvaranja ostala bi nejasna, ako bi se stalo na pola puta.Kompromis se mora naći, jer u sukobu ovih dveju civilizacija, strada čitava planeta.