Kina, samodovoljni džin - Slaba meka moć najmoćnije svetske ekonomije

Pre nekoliko dana, na jednoj konferenciji u pokrajini Guangsi, na jugu Kine, razgovarao sam sa urednikom kineske izdavačke kuće koja je objavila kineski prevod dve moje knjige. Bio je veoma zadovoljan time kako je u Kini prošla moja knjiga „Globalna nejednakost“ (što, realno govoreći, verovatno znači da je prodato nekoliko hiljada primeraka), jer je, kako je rekao, „kineska publika zainteresovana samo za Kinu. Ne želi da čita knjige o drugim zemljama i ostatku sveta.“ I zaista, dodao je, kineski autori pišu gotovo isključivo o Kini.

Kao i mnoge opaske koje iznese neko ko o temi zna više od nas, ali pritom savršeno formuliše nešto o čemu i sami već dugo razmišljamo, ova me je pogodila: reč je o nečemu što sam i ja, a uveren sam i mnogi drugi, odavno primećivao.

Pogledajmo samo najnoviji talas knjiga o Kini, najrazličitijih ideoloških usmerenja, koje su postale veoma popularne u Sjedinjenim Državama: Čen Đijen (sa Odom Arneom Vestadom), Velika transformacija: od revolucije do reformi*; Jušeng Huang, Uspon i pad Istoka*; Tongson Boi, Protiv političke jednakosti*; Lin Čun, Revolucija i kontrarevolucija u Kini*; Juen Juen Ang, Kinesko pozlaćeno doba*; Ho-fung Hung, Kineski bum: zašto Kina neće vladati svetom*; Den Vang, Vrtoglavom brzinom: Kineska težnja da oblikuje budućnost; Čen Đijen, DŽou Enlaj: jedan život. Ovde sam naveo neke knjige koje sam prikazao na svom sabsteku (označene zvezdicom), kao i nekoliko drugih.

Ono što se lako uočava jeste da su u svim ovim slučajevima autori Kinezi ili ljudi kineskog porekla. Istovremeno, postoje stotine knjiga o Kini koje su napisali američki autori (koji nisu kineskog porekla). Ali ono što, čini se, nedostaje – a što je zapravo bilo sadržano u opasci mog izdavača – jesu knjige kineskih autora o Americi, Zapadu, Africi ili bilo kom drugom delu sveta.

Kineska izdanja knjiga Branka Milanovića

Ali ono što je, opet, upadljivo kada se pogledaju njihove biografije jeste da ti kineski autori – uz retke izuzetke – pišu isključivo o Kini. Ne verujem da bi neko sistematsko empirijsko istraživanje pokazalo da je ovaj moj utisak, zasnovan na ličnom iskustvu, pogrešan 

Ne poznajem kinesko izdavaštvo dovoljno dobro: takve knjige svakako moraju postojati. Ali izdavaštvo na engleskom govornom području poznajem prilično dobro i u njemu takve naslove ne vidim. Da li je problem u tome što američki izdavači ne žele da ih objavljuju, ili u tome što nijedan kineski istoričar nije poželeo da napiše, na primer, biografiju Ronalda Regana ili Bila Klintona, kao što je Ezra Vogel napisao biografiju Deng Sjaopinga, a DŽozef Torigijan biografiju Si DŽongsuna (oca Si Đinpinga)? Zašto Đang Cemin nije napisao knjigu „O Americi“, kao što je Henri Kisindžer napisao „O Kini“? (Jedina takva knjiga koja se, čini se, pominje u američkim krugovima jeste Amerika protiv Amerike, delo sadašnjeg člana Politbiroa Vang Huninga, nastalo posle njegovog jednogodišnjeg boravka u Sjedinjenim Državama osamdesetih godina).

Kina nije pokazivala naročitu radoznalost prema drugim narodima i civilizacijama – što se najbolje vidi po tome što čak ni posle velikih pomorskih ekspedicija sredinom 15. veka nije usledilo trajnije okretanje spoljnom svetu

Ne mislim da su glavni razlozi za to političke, već pre kulturne prirode. Svako ko radi u akademskom svetu mogao je da primeti ogroman porast broja radova o kineskoj ekonomiji, politici i međunarodnim odnosima koji se objavljuju u brojnim naučnim časopisima. U poslednjih dvanaest meseci sam sâm recenzirao najmanje pet takvih radova. Pisali su ih autori različitog porekla, uključujući, naravno, i mnoge Kineze. Ali ono što je, opet, upadljivo kada se pogledaju njihove biografije jeste da ti kineski autori – uz retke izuzetke – pišu isključivo o Kini. Ne verujem da bi neko sistematsko empirijsko istraživanje pokazalo da je ovaj moj utisak, zasnovan na ličnom iskustvu, pogrešan.

Postavlja se, dakle, isto pitanje: zašto? Čini mi se da postoje dva moguća objašnjenja. Prvo, kineski autori, kao što je primetio moj izdavač, jednostavno ne pokazuju veliko interesovanje za ostatak sveta. To bi moglo biti nasleđe nekoliko milenijuma istorije, tokom kojih su se odnosi Kine sa spoljnim svetom uglavnom svodili na formalnu diplomatsku razmenu i ograničenu trgovinu. Kina nije pokazivala naročitu radoznalost prema drugim narodima i civilizacijama – što se najbolje vidi po tome što čak ni posle velikih pomorskih ekspedicija sredinom 15. veka nije usledilo trajnije okretanje spoljnom svetu.

Spomenik DŽeng Heu (1371–1435), kineskom moreplovcu iz doba dinastije Ming, koji je predvodio sedam velikih pomorskih ekspedicija između 1405. i 1433. godine duž Jugoistočne Azije, Indije, Arapskog poluostrva i istočne Afrike

Ova usredsređenost na samu sebe ograničava ideološki uticaj Kine na ostatak sveta, a time i njenu meku moć. Ona je nesumnjivo porasla zahvaljujući kineskom ekonomskom uspehu, ali u toj oblasti Kina i dalje „igra daleko ispod svoje (ekonomske) kategorije“

Drugo moguće objašnjenje jeste nedostatak samopouzdanja kineskih autora da pišu o drugim zemljama jer smatraju da ih nedovoljnog poznaju (što bi, opet, moglo biti posledica nedovoljnog interesovanja za njih). Ali ovo drugo tumačenje teško može da objasni slučaj brojnih autora kineskog porekla koji već decenijama žive u Sjedinjenim Državama i drugim zapadnim zemljama i koji te sredine verovatno poznaju bolje od većine njihovih „domaćih“ stanovnika. 

Da pređem na suštinu: ova usredsređenost na samu sebe ograničava ideološki uticaj Kine na ostatak sveta, a time i njenu meku moć. Ona je nesumnjivo porasla zahvaljujući kineskom ekonomskom uspehu, ali u toj oblasti Kina i dalje „igra daleko ispod svoje (ekonomske) kategorije“.

Dovoljno je uporediti eksplozivan uspon kineskih električnih automobila sa rastom kineske meke moći: da li je i ona beležila sličan uzlet? Istina, postoje izvesni pomaci – novi bezvizni režim za evropske zemlje i, posledično, veći priliv turista; rast broja stranih studenata u Kini; pojava takozvanog Chinamaxxing-a među pojedinim grupama mladih u Americi; uspeh kineskih filmova – poput onih DŽija DŽangkea; meni je naročito draga završna scena filma Zahvaćeni plimom (Caught by the Tides, 2025) – kao i televizijskih serija.

Trejler za film DŽija DŽangkea "Zahvaćeni plimom" (Caught by the Tides, 2025)

Ali sve je to veoma skromno za zemlju koja stvara gotovo četvrtinu svetske proizvodnje. Kina svakako ne „proizvodi“ četvrtinu svetske kulture ili intelektualne produkcije – ako se pod tim podrazumevaju uticajne knjige, beletrističke i naučne iz oblasti politike, istorije i drugih disciplina, kao i filmovi, likovna umetnost, muzika, pozorište i drugo.

Nedostatak interesovanja za ostatak sveta, kao i nesposobnost (ili možda nemogućnost) da se iskustva kineskog uspeha sažmu i pretoče u opšte primenljive politike ekonomskog razvoja, a time i u preporuke za druge zemlje, po mom mišljenju će i u godinama koje dolaze nastaviti da koče i ozbiljno ograničavaju meku moć Kine.

Paradoksalno, Kina je možda imala veću meku moć u vreme kada je vodila samodestruktivnu politiku Maove Kulturne revolucije. Iako maoizam nikada nije bio jasno definisan niti je predstavljao globalnu ideologiju, imao je pristalice širom sveta – od Crvenih Kmera u Kambodži, preko pokreta naksalita u Indiji, gerilskog „Svetlog puta“ (Sendero Luminoso) u Peruu i Nove levice u Evropi. Poenta, naravno, nije u tome da su ti sledbenici bili „dobri momci“, već u tome da je ideološka moć Kine (čak i ako nije bila upotrebljavana u dobre svrhe) tada možda bila veća nego danas.

O istom problemu sam već pisao i u kontekstu uticaja Kine na ekonomske politike drugih zemalja, odnosno pitanja njene spremnosti da podeli svoje „recepte za razvoj“. Njen izuzetan uspeh nije doveo do nastanka jasnog modela koji bi zemlje od Avganistana do Zambije mogle da slede kako bi se za četiri decenije obogatile. Nedostatak interesovanja za ostatak sveta, kao i nesposobnost (ili možda nemogućnost) da se iskustva kineskog uspeha sažmu i pretoče u opšte primenljive politike ekonomskog razvoja, a time i u preporuke za druge zemlje, po mom mišljenju će i u godinama koje dolaze nastaviti da koče i ozbiljno ograničavaju meku moć Kine. 

Mapa Kine sa prugama za brze vozove, tokom sajma InnoTech Expo u Hong Kongu

PS: Zaboravio sam da pomenem da deo problema proizlazi i iz izuzetno konkurentnog obrazovnog sistema. Ako ste kineski postdoktorand iz ekonomije i potrebni su vam naučni bodovi i stalno zaposlenje, sasvim je prirodno da ćete se usmeriti na oblasti u kojima imate najveću apsolutnu i komparativnu prednost, kako biste povećali izglede da vaši radovi budu objavljeni u pet ili deset najuglednijih naučnih časopisa. Zato ćete najverovatnije izabrati teme koje se tiču Kine. Mnogi kineski istraživači upravo tako postupaju, a po svemu sudeći ta strategija daje rezultate, jer svoje radove zaista objavljuju u vodećim svetskim časopisima.

Međutim, to istovremeno dovodi do toga da kineski studenti i istraživači pokazuju sve manje interesovanja za ostatak sveta, gde nemaju istu komparativnu prednost. Tako, paradoksalno, upravo ono što im donosi akademski uspeh ujedno potkopava globalnu meku moć Kine.

Izvor: Global Inequality and More 3.0

(RTS)