Како је припреман напад на Иран

Ако је у јануару деловало да је шанса за амерички напад на Иран 25%, почетком фебруара 50%, пре неколико дана се се чинило да је 90%, односно да је готово извесан. Још увек нису све фигуре распоређене и планови се модификују у ходу према обавештајним сазнањима, али количина хардвера који је распоређен, и који се и дање распоређује, а која је највећа још од инвазије на Ирак 2003. јасно су указивале на намеру. Трошак таквог распореда је такав да се не може оправдати политичким маневрисањем и искуство је показало да када се сабље исучу – готово се никад не неокрвављене не враћају у каније.

Зашто онда до напада није дошло раније, и зашто уопште овакав заокрет у Трамповој политици на Блиском истоку, обзиром да је прошлог јуна управо он окончао тзв. Дванаестодневни рат и да званично усвојена америчка доктрина одбране предвиђа опрезнији приступ у деловима света који су изван кључних америчких интереса?

Одговор на друго питање немам, нити сам чуо да га је ико сувисло изложио. Највероватније се ради о унутрашњим притисцима из америчко-израелског обавештајног комплекса који игра своје игре дугог трајања, артикулисане у крунском документу „Којим путем до Персије?“ у издању Брукингсовог института још 2009. Спреман сам да се опкладим да су „мудријаши“ проценили да је кумулативни стрес прошлогодишњег израелског напада на Иран, штројења Хезболаха и ефективног колапса „Осовине отпора“, успешног економског притиска и финансијског рата којим се Бела кућа недавно отворено похвалила, те последично унутрашња ситуација у Ирану створила предуслове за главну награду – смену режима, што је временски прозор који неће трајати неограничено, и да сада треба зграбити прилику да се то реализује пре него што се Иран консолидује и пренаоружа. Чак и без уцењивања Епштајновим документима, или ко зна већ чиме, обавештајне заједнице умеју да, у синергији са другим политичким групама које стварају притисак, буду веома убедљиве. На сличан начин је ЦИА одрадила читав низ операција педесетих и шездесетих, са промењивим резултатима, укључујући и Залив свиња и ескалацију рата у Вијетнаму, а сетимо се и легендарног махања наводним узорком антракса од стране Колина Пауела у Уједињеним Нацијама, за шта је касније тврдио да га је наместила ДЕА. Такође не треба искључити и опијеност брзопотезним успехом у Венецуели – није редак случај у историји да меркуријалним државницима лаке победе ударе у главу, па попут коцкара помисле да су на победничкој траци. Некада их срећа заиста и прати у авантуризмима, док не престане.

Одговор на прво питање је везано са другим, а то је да се сасвим извесно очекивало да ће крчкање протеста трајати дуже, те да ће произвести драматичније ефекте, те да ће бити више времена за распоред скромније калибрисаних снага у региону. Услед одлучне акције Чувара исламске револуције, подржаних дискретним руским и кинеским ефективама – пре свега у контраобавештајној и сфери сајбербезбености, то је брзо пресечено, што је пореметило читав временски план за размештај трупа и војну ескалацију, али и дипломатски претекст. Отуда се прича о убијању демонстранта врло брзо преметнула у захтеве за потпуно неутралисање цивилног нуклеарног програма, али и демонтажу ракетног програма и гашење остатака Осовине отпора ван граница Ирана, што је јасно неприхватљиво за Техеран јер би значио не само излагање врата на милост Израелу да га прегризе по нахођењу, већ и унутрашњи раздор унутар режима. И то је вероватно део шире стратегије која таргетира различите сегменте иранског државног апарата по комбинованој методици Мосада (са акцентом на персонализованим претњама безбедности чланова породица) и традиционалних ЦИА метода (са акцентом на поткупљивање те обећање безбедности у емиграцији или учешће у будућој власти). Једнима се приступа претњама, другима обећањима. Једнима се апелује на ирански патриотизам и опстанак иранске државности само ако се уразуме, другима на финансијске интересе, а све у намери да се изазове унутрашњи раздор и да се рашири неповерење и евентуални сукоби унутар самог система. Ништа ново под капом небеском – Американци нису познати по маштовитим варијацијама. Тај приступ проверено ради на климавим, корумпираним и идеолошки неутемељеним режимима, као што је био Милошевићев, Асадов и Мадуров, али је питање да ли ће радити у Ирану који поред национализма баштини још и идеологију исламске револуције и традицију шиитског саможртвовања. Неокони наравно увек тврде да је сваки њихов противник тигар од папира и да само треба шутнути ногом у врата да би се страћара срушила, што је понекад и тачно; но то исто је тврдио и Хитлер пред Барбаросу и Садам пред упад у Хјузостан. Ствари могу отићи у оба правца, а верујем да нико ни у Ленглију не би могао да стави главу на пањ у ком тачно.

Како је услед структурних ограничења и горког историјског искуства америчка копнена армија невољна, па и неспособна за дуготрајне операције већег обима на удаљеним војиштима, то се створило очекивање да ће ваздухопловна моћ самостално решавати локалне конфликте. У пракси то је наравно немогуће, ни један сукоб у историји није решен само авијацијом, иако је USAF тврдио да је операција против СРЈ 1999. први такав случај то је бесмислица, јер нити је та операција била војни успех – није успела да оствари ни један од задатих *војних* циљева, нити је уопште НАТО авијација деловала самостално – поред разних специјалних јединица НАТО држава, у борбама је учествовало и више десетина хиљада припадника терористичке УЧК, али и регуларних снага војске Албаније. Успешан пример садејства авијације и нерегуларних/терористичких снага би била тек Либија. Но, локалне ирегуларне снаге никада нису довољно секси да би ушле у званичне доктрине преко којих се граде каријере и обезбеђују финансије за родове.

У Ирану постоји потенцијал за више таквих ирегуларних формација – пре свега етничких курдских милиција са којима се Иранци носе још од четрдесетих година двадесетог века (апсурдно – током Ирачко – Иранског рата обе стране су подржавале супарничке Курде, а таманиле своје), а управо је обзнањено ново удруживање у нову Коалицију за ирански Курдистан, у коју ће се двеста посто слити велики број Курда из управо угашене америчке прокси аутономије у источној Сирији. Даље, ту су етнички Балучи, мада су они мању фактор, те вероватно појединачно најопаснији Азери, који чине званично 16% популације (незваничне процене иду и до 24%) и који иако су углавном лојални и ирански националисти ипак остављају довољан простор за деловање израелских и турских обавештајних служби преко Азарбејџана. Отуда и они диверзантски напади на радарска постројења и ПВО системе прошле године и оних 6-7.000 Старлинк терминала који су нашли пут преко границе у јануару. Приде ту је још и 7-8 милиона Афганистанаца који су у статусу избеглица/у транзиту ка Европи/економских миграната, који су се показали као врло сарадљиви за обавештајни рад са разним службама, за скромну надокнаду. А као шлаг на торту и терористи из секташког МЕКа, свеже инфилтрирани из Албаније. То је потенцијално много жаришта и много антагониста о којима мора да се води рачуна, поред интерне стабилности и унутрашње контроле, што донекле и објашњава (мада никако не оправдава) хроничну обавештајну избушеност – напросто да би се све то држало под контролом потребне су радикалније и систематичније мере на које Техеран до јануара није био спреман. Израел је свакако спалио велики број својих људских ресурса прошле године, доста их је страдало и прошлог месеца, али је извесно доста и претекло и прикривено је. Уколико имуни систем државе буде нарушен стресом спољног напада, све те снаге ће покушати да преузму територијалну контролу, слично како се то одигравало у Либији и Сирији (и како је било планирано да се деси на КиМ), мада ценим да ће Иранци успети да највероватније то држе под контролом. Интересантно је да су недавно испоручени први руски борбени хеликоптери Ми-28 који су наравно безвредни против америчких и израелских ваздушних удара, али могу бити од изузетног значаја за сузбијање таквих устаничких и терористичких формација, што значи да неко негде проиграва такве сценарије.

Иран има неколике начелне стратешке предности – знатну стратешку дубину која је згодна за ешалониран распоред ефектива и прикривање по урбаним центрима али и планинским масивима (колико је то битно треба само погледати украјинску употребу индустријске инфраструктуре за прикривање војних распореда) , бројну популацију која је склона радикализацији, могућност блокаде Хормузког теснаца *чак и без минирања*, напредан ракетни програм који читав регион ставља у домет, још увек један број савезника који се могу активирати, подршку Кине И Русије…

Међутим велико је питање да ли ће бити у стању да те начелне стратешке предности преточи у реалност.

Иран је деценијама уназад неке ствари радио разумно – формирање Револуционарне гарде која је довољно јака да не само буде контролни механизам спрам армије, већ и да самостално обавља сложене операције, робусно улагање у развој асиметричну доктрину ратовања и припадајуће техничке системе, померање фронта ка спољном геостратешком периметру, даље од самог Ирана…али је истовремени направљен и низ кардиналних грешака.

Превасходно јер за разлику од Најбоље Кореје нису користили дипломатски процес као покривалицу за окончање војног нуклеарног програма, затим арогантно одбацивање тешње сарадње са партнерским државама што је по свему судећи осудило и Сирију, климав контраобавештајни систем, занемаривање класичних аспеката војне силе попут ваздухопловства…Сви ти пропусти имају своје разлоге, али их то не чини мање пропустима. Сада долазе на наплату.

Американци такође демонстрирају одређене слабости, пре свега у потпуном одбацивању било какве копнене интервенције – јер би у поређењу са њом Ирак и Авганистан били дечије игралиште, и окупација Ирана би сасвим могуће било „империјално протезање“ које би коначно срушило америчку хегемонију.

Такође морнарица није више оно што је некада била – од 500 активних бродова пре тридесетак година спали су на испод 300, пратње борбених група носача авиона су без додатних ојачања отприлике половина онога што су биле током Првог хладног рата, поморска логистика је битно слабија него што је била па самим тим је и већа зависност од локалних поморских база и савезника који могу да буду незгодни, а на најновијем носачу авиона Џералд Форд који је као заменски за Двајт Ајзехнауер који услед техничких проблема није успео да исплови, су поплавили тоалети. Јасно је да нове технологије не могу да замене сирову бројност и да постоји озбиљан проблем са попуном људства у морнарици и њеном капацитету да реагује агилно и одржава дуготрајне операције преко пола планете. Процене су да је тренутно распоређено или на путу ка Ирану отприлике 40% оперативног америчког бродовља (не рачунајући оне који су на текућем одржавању и ремонту). Два носача авиона нису довољна за продужену операцију, а да би се остварио одржив двадесетчетворочасовни темпо потребно је бар 3-4. Поређења ради током напада на Ирак 1991. било је распоређено 6.

Ипак, главни удар ће нанети ваздухопловство, и захваљујући пратњи из отворених извора може се реконструисати не само бројност и распоред, већ делимично и тактика која ће бити употребљена. Интересантно је да неколико ескадрила америчких авиона има задатак за штити ваздушни простор Израела од дронова дугог домета јефтиним ласерски навођеним ракетним зрнима, што је искуство из Украјине, што отвара питање – а зашто сам ИДФ не ради обезбеђивање сопственог ваздушног простора? Поред великог броја летећих танкера и авиона за надзор и електронско извиђање, што је кључна америчка форта, интересантно је (и сасвим очекивано) присуство ескадрила Дивљих ласица – борбених авиона специјализованих за нападе на ПВО системе. Процењује се да је збирно у ширем региону до сада већ распоређено око 400 летилица, што ваздухопловства, што морнарице. На то треба додати и 600-800 крстарећих пројектила и бројне противавионске и противракетне батерије Патриот и ТХААД.

Јасно је да ово није арсенал за пуко застрашивање током преговора већ озбиљан потенцијал за офанзивна дејства.

Међутим, питање је колико дуго Американци могу да истрају у таквој операцији, јер им је снага задржавања ограничена. Уколико не успеју да не само савладају, већ потпуно униште ирански систем ПВО мораће да се више уздају у скупе стенд-оф системе и крстареће ракете чији је број ограничен. Сумњам да ће Пентагон дозволити да се на Иран потроши више од четвртина или највише трећина арсенала таквих пројектила, јер упркос узастопним Трамповим мегаломанским најавама нема никаквих назнака знатнијег повећања обима производње која рецимо у случају ракета Томахавк за 2026. износи свега 57 комада. Уколико ирански ПВО и командни центри пак успеју да релативно неокрњено преживе прве таласе ваздушних удара, како је то био случај са нама током агресије 1999. онда се калкулација мења, и уместо „Шокирај и Засени“ рецепта постаје продужена кампања у којој је свашта могуће.

Америчко копнено ваздухопловство има проблем јер је предњи распоред на аеродроме ближе Ирану опасан услед очекиваних ракетних напада и могућег отказивања гостопримства (или барем зловоље) арапских држава и Турске на којима се налазе, а удаљеније базирање у Грчкој, Бугарској, Израелу и Кипру подразумева снабдевање летећим цистернама, што компликује операције и успорава темпо. Са друге стране ни морнаричко ваздухопловство није у много бољем положају јер већина модернијих иранских балистичких пројектила има декларисан домет од око 1500км, због чега су Американци повукли носач Абрахам Линколн на 1000 наутичких миља, што драматично ограничава оперативност палубне авијације и њу ставља је у завистан положај од копнених летећих танкера, повећавајући комплексност планирања операција, подижући њихову цену и смањујући флексибилност деловања.

За разлику од Израелаца који су прошле године опрезно дејствовали само са одстојања, Американци ће да би омогућили деловање побуњеничких и терористичких група морати да улазе у ваздушни простор Ирана, што ће их изложити дејству ешалонираног ПВОа, и система који могу да делују номадски. Пратити њихов распоред у реалном времену техничким средствима надзора није у теорији немогуће, али је у пракси изузетно тешко.

Операције спасавања оборених пилота ће бити знатно отежане и ризичније него што су то биле било где још од Вијетнама.

Да је Иран успео да састави ваздухопловну компоненту од 200-300 модерних летилица као што су Ј-10Ц и Су-35С подржаних са пар летећих радара - ни то не би било довољно да оствари паритет са Американцима, али би било више него довољно да оствари привремену локалну надмоћ и герилским дејствима са аутопутева и из подземних објеката озбиљно закомпликује нападне операције. Овако ће постојећа иранска авијација проћи исто као ирачка 1991.

Случајно се погодило да се ових дана одиграва и традиционална морнаричка вежба Ирана, Кине и Русије, и иако наравно да Руси и Кинези неће кинетички учествовати у одбрани Ирана од америчког напада, готово извесно хоће обавештајно, а само њихово присуство ће компликовати америчко деловање. Иако се испоставило да је кинески „обавештајни“ брод Да Јанг Хао заправо океанографско, а не специјализовано пловило, сасвим сигурно поседује сонаре и сателитске релеје који могу да буду од знатне користи за пружање информација о америчким поморским ефективама у реалном времену, а отворено пружање података кинеских *цивилних* сателита о америчком стратешком распореду је изазвало не малу нервозу у Пентагону и повлачење неких истуренијих распореда. Ако то сви виде преко цивилних, шта ће тек бити достављено Иранцима са војних сателита. Тако да се улога хињене неутралности коју НАТО игра у Украјини сада враћа као бумеранг. Успут, Баиду је у потпуности заменио ГПС као навигациони систем у Ирану, мада се питам зашто то није учињено годинама уназад, обзиром да је било очекивано да ће Израелци и Американци користити бекдорове за сопствене обавештајне потребе.

Уколико Руси и Кинези не искористе овај сукоб да до максимума да врате Американцима мило за драго и не увуку их што дубље у рат за који немају јасну излазну стратегију, онда заиста заслужују да се туку на сопственој државној територији. То јест цинично спрам народа Ирана, али тако стоје ствари.

Што се других заинтересованих страна тиче, упадљив је мањак ентузијазма готово код свих, од Арапа до ИДФа, који парадоксално тврди да је истовремено у пуном општењу са колегама у Америци, али и да постоји раскорак у планирању. Мислим да се ради о томе да је Израел био добро угруван након што је потрошио своје противракетне потенцијале пред крај сукоба прошле године када су замолили Трампа да интервенише и оконча ствар; ко змија ноге крију своје губитке а нису имали времена да обнове своје стокове противракетних пресретача, па им се не понавља прошлогодишње искуство да им балистичке и сада већ истинске хиперсоничне ракете падају по критичној војној и привредној инфраструктури. Са друге стране због завршетка развоја и масовније производње хиперсоничног Фатах 2 им се и жури јер мења читаву рачуницу израелске ПРО и изазива очиту нелагоду. Израел ће извесно учествовати у америчким нападима, али као помоћни ешалон, и вероватније ће бити непосредно ангажовани у коначном покушају разбијања Хезболаха у јужном Либану, вероватно у сарадњи са сиријским исламистима. Упркос опрезу војске, ово је шанса за разрешење неколиких проблема од које се Бибију цакле очи.

Турска ће омогућити америчко дејствовање, могуће је делити радарске и обавештајне информације са њима, али не верујем да ће се директно сама мешати. Њихов интерес је комплексан јер са једне стране неће пропустити прилику да замене регионални утицај Ирана, па макар користећи и Курде за то, са друге су на танком леду јер су након Ирана очигледно они следећи на нишану Израела, поготову у контексту учесталих тврдњи Анкаре да им је нужан нуклеарни програм – који вероватно могу да у року од пар година реализују преко Пакистана, што Израел јасно неће дозволити. Иако за то нема информација, спреман сам да ставим руку у ватру да је Турска дозволила Американцима да ако не детаљно анализирају С-400 а оно да прикупљају његове електронске сигнатуре за банке података.

Сад, ствар са стратешком иницијативом је таква да онај ко први нападне тај има предност.

Американци су увек то користили јер нема никог да их позове на дипломатску одговорност. Ако би пак Иран предузео први, преемптивни напад, за шта би сходно објективној ситуацији по међународном праву (ха!) имао права, постигао би значајан успех у ремећењу америчког борбеног распореда и планова, али би зато дао претекст Вашингтону да преокрене јавно мњење у своју корист и мобилише међународну подршку. У суштини би се поновио случај са Јапаном из 1941. када су Американци намерно довели Јапанце у безизлазан положај да повуку први потез нападом на Перл Харбур.

Овако ће морати да истрпе први ударац који ће уследити онда када Американци одлуче да им највише одговара, на начин на који им највише одговара, па шта им Бог да.

Амерички ударац ће бити несумњиво тежак и добро испланиран. Полупаће све што је стационарно. Искрено, нисам сигуран да Иранци имају капацитет да га поднесу са довољним капацитетом за продужени отпор, али ко зна, можда су извукли неке лекције од прошле године и можда ће им се „партнери“ наћи у невољи. У том случају могу да развуку сукоб и ескалирају га до мере који би Трампа натерао да након неколико месеци нађе неко решење како да спинује одступање као победу, поготову што иду мидтрмс а америчка јавност му није прешла преко Епштајновог досијеа – неизгледан рат и скок цена нафте услед блокаде Персијског залива и Црвеног мора би био озбиљан ударац. Тако да ако Техеран успе да преживи првих месец дана, време вероватно ради за њих.

(25. фебруар 2026.)

(НСПМ, Фејсбук)