Вучић свако мало „занавља“ мандат и вештачки „орошава“ свој легитимитет. А коментатори попут Вулетића му у томе својски припомажу (и најблаже што се за такав став може рећи јесте да је „провладин“, што није никаква псовка већ само реална дескрипција). Узгред, када би Вучићу и СНС-у заиста било стало до провере демократског легитимитетета онда би ваљда расписали изборе и на нивоу Београда

Београд захтева висок степен аутономије за српске општине, по угледу на случај Каталоније, као и да се та аутономија гарантује највишим законским актима покрајине и да иза ње стоје званичници међународне заједнице.

Таква атмосфера пробуди емоције и пумпање уз хиљаде истомишљеника може да опије. Тада осећате да ништа није немогуће. Јутро после карневала може да нас пробуди јак мамурлук, а реалност да нас освести снажним шамаром

Одлазак више од 500 Срба са севера Косова и Метохије у задњих месец дана показује катастрофалну националну и државну политику председника Србије Александра Вучића. Са члановима својих породица то је близу 2000 људи

И то је морало да се догоди. Остварење „Соло – прича о Звезданим ратовима“ редитеља Рона Хауарда постало је први филм из Лукасове франшизе за који се очекује да ће пропасти на биоскопским благајнама. Објективних разлога за релативно лош успех „Солоа“ је много, али срећом по редитеља и екипу филма, ниједан од њих у основи нема никакве везе са квалитетом филма који су снимили.

Гојазност је за протекле две деценије у земљама ЕУ увећана за 50 одсто, док је у Србији скочила за чак 60 одсто, а код наших малишана и више. Величина порције у Србији је пре 20 година износила 333 калорије, а данас чак 590 калорија. 

Када сам као дописник агенције одлазио у ДР Немачку, у Министарству иностраних послова Берлину су ми, као југословенском извештачу из њихове земље, пожелели добродошлицу и срећан боравак. Када сам се из Берлина после четири године враћао, та држава више није постојала. 

Онима који су заслепљени пуним стадионима у Лиги шампиона, Премијер лиги, Бундеслиги, Серији А, шпанској и француској Лиги, као и мундијалима и европским првенствима, промиче да су сви остали стадиони, на којима игра више од 90 одсто клубова и фудбалера и на којима стасавају нове генерације играча - празни. На њима сем родитеља, чланова уже фамилије и понеког скаута, нема никога. Фудбалски челници налазе се пред раскрсницом: ако желе да преживе, биће приморани да промене правила и прилагоде их новом времену.

Наравно, нема тог „породичног блага“ нити те „златне коке“ коју лоше управљање не би могло очерупати и упропастити. Али то није аргумент да се сви преостали државни ресурси распродају, већ разлог више да се, за промену, њима покуша домаћински управљати.