Odgovornost DS je danas veća jer je ona središnja stranka vladajuće koalicije i na njoj je istorijski izazov da pokrene temeljne promene u svom delovanju. Međutim, to se ne može učiniti na zatvorenim sednicama Glavnog odbora i delovanjem lobističkih i interesnih grupa.

Izveštavanje Druge Srbije o "Porodičnoj šetnji" je bilo važno, jer je pokazalo pravu prirodu medijskih pripadnika te ideološke grupacije. Ono je bilo znakovito, jer su sada svi lepo mogli da vide to neiskreno i našminkano lice kako se krivi od zlobe i mržnje. 

Vlada Srbije je super i radi sve u korist onih koji više ne žele da je gledaju. Vlada Srbije je toliko super da bi sada mogao da se pojavi bilo ko, samo pod uslovom da se nije petljao sa njima i da nema političku biografiju – i taj bi, bez ikakve kampanje uspeo. 

„Povorka ponosa“ nema nikakav politički legitimitet. Štaviše, ona bezobrazno krši prava populacije koja zastupa tradiciionalne vrednosti, jer ih primorava da čak imaju finansijskog udela u njoj (posredno finansirajući državne činovnike koji će se tamo pojaviti, policiju koja će to obezbeđivati).

Iz bezbednosnih razloga paradu ponosa treba zabraniti, jer još nije sazrelo vreme za ovakvu vrstu manifestacije. Ako vlast misli da je prekasno za zabranu, onda ima još jedno elegantno rešenje da ublaži revolt protivnika parade. Nju treba izmestiti iz centra grada.

Bivši američki predsednik DŽimi Karter izjavio je da Izrael ima oko 150 atomskih bombi(!), čime je prekinuo izraelsko ćutanje po ovom pitanju… Naravno da Izraelu i Americi nikako ne bi odgovaralo da u regionu postoji još jedna nuklearna sila.

Socijalnost demokratije i demokratičnost socijalnosti ne mogu izazivati strah kod kupaca nekadašnjih društvenih preduzeća. Ne kruži ovom zemljom bauk etatizma, već bauk tvrdokornog podržavanja neoliberalnog ekonomskog koncepta koji je i stvorio ekonomsku krizu.

Predlog Svetske banke o razionalizaciji osnovnih škola svodi se na pogled na obrazovanje u Srbiji iz vašingtonskih daljina, bez poznavanja činjenica i lokalnih uslova i bez odgovornosti.

Makedonski ministar je otišao iako brod koji je potonuo nije bio u državnom vlasništvu. Srpski ministar nije otišao, iako je fabrika u kojoj se eksplozija desila u potpunosti državna svojina. Štaviše, ni jedno javno glasilo u Srbiji nije mu do sada ni tražilo ostavku.