Svi potencijali državne i gradske uprave i javnih preduzeća uključeni su u ovu lokalnu kampanju. Sredstva se ne biraju, jer najvažnije je da se Demokratska stranka i koalicija koja je na vlasti dokažu da su i dalje dominantna i funkcionalna politička snaga ne samo u ovoj opštini već i u celoj zemlji.

Tvrdnja o evropskom karakteru Vojvodine nije tačna, već takav evropski karakter poseduje cela država Srbija – u kojoj su zakonom zaštićena sva ljudska prava njenih građana. “Vojvođani“ su građani države Srbije koja je članica UN, demokratskog uređenja i u kojoj građani slobodnom voljom biraju predstavnike.

Slanje tzv. ekonomskih ambasadora upućuje na stvaranje kvazi-diplomatije. Ozbiljno je pitanje da li u diplomatsko-konzularna predstavništva direktno mogu biti „lansirani“ veliki poljoprivrednici ili uzorni direktori.

U ovom trenutku krećemo se naravno ka Evropskoj uniji. I to ne samo ka EU, već ka onoj tvrdoj, američkoj struji unutar Evropske unije. U jednom trenutku izgledalo je da ćemo biti bar uz obe, međutim ponovo smo vraćeni i ujarmljeni kao kakvi dobri politički volovi.

Nisu li građani Srbije, svojim divljenjem za patrijarha i njegov život, jasno stavili do znanja šta misle o sistemu koji nam se nameće, a u kome „svako gleda samo svoj interes“ i u kome je vrhovni moralni zakon „bespoštedna borba za opstanak“?

Nema ničega spornog u tome da neko okarakteriše spoljnu politiku Srbije kao nepostojanu i problematičnu. Osim ako taj neko ne govori u ime EU. Koja ima jedne aršine za Kosmet, druge za RS, treće za Abhaziju i Južnu Osetiju, a sedamnaeste za Kataloniju i Škotsku.

Za naše ljude je ovaj mimohod iskrenog poštovanja bio vid duhovnog pročišćenja, probudio je nacionalni ponos, otvorio je pitanje dostojnosti i doslednosti vere, moralnog autoriteta i duhovnog predvodništva.

Vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg. Da je ideja sekularne države za navek sahranjena, da srećno hrlimo u teokratiju, piše u jednom od tekstova objavljenim na "E-novinama" i "Peščaniku".

Granice označavaju teritoriju na kojoj se vrši suverena vlast, na kojoj deluje aparat sa monopolom prinude. Može li pokrajina imati monopol prinude? Logično je da ne može, ali onda pokrajina ne može imati ni granice, već eventualno, administrativne granice.