Одговорност ДС је данас већа јер је она средишња странка владајуће коалиције и на њој је историјски изазов да покрене темељне промене у свом деловању. Међутим, то се не може учинити на затвореним седницама Главног одбора и деловањем лобистичких и интересних група.

Извештавање Друге Србије о "Породичној шетњи" је било важно, јер је показало праву природу медијских припадника те идеолошке групације. Оно је било знаковито, јер су сада сви лепо могли да виде то неискрено и нашминкано лице како се криви од злобе и мржње. 

Влада Србије је супер и ради све у корист оних који више не желе да је гледају. Влада Србије је толико супер да би сада могао да се појави било ко, само под условом да се није петљао са њима и да нема политичку биографију – и тај би, без икакве кампање успео. 

„Поворка поноса“ нема никакав политички легитимитет. Штавише, она безобразно крши права популације која заступа традициионалне вредности, јер их приморава да чак имају финансијског удела у њој (посредно финансирајући државне чиновнике који ће се тамо појавити, полицију која ће то обезбеђивати).

Из безбедносних разлога параду поноса треба забранити, јер још није сазрело време за овакву врсту манифестације. Ако власт мисли да је прекасно за забрану, онда има још једно елегантно решење да ублажи револт противника параде. Њу треба изместити из центра града.

Бивши амерички председник Џими Картер изјавио је да Израел има око 150 атомских бомби(!), чиме је прекинуо израелско ћутање по овом питању… Наравно да Израелу и Америци никако не би одговарало да у региону постоји још једна нуклеарна сила.

Социјалност демократије и демократичност социјалности не могу изазивати страх код купаца некадашњих друштвених предузећа. Не кружи овом земљом баук етатизма, већ баук тврдокорног подржавања неолибералног економског концепта који је и створио економску кризу.

Предлог Светске банке о разионализацији основних школа своди се на поглед на образовање у Србији из вашингтонских даљина, без познавања чињеница и локалних услова и без одговорности.

Македонски министар је отишао иако брод који је потонуо није био у државном власништву. Српски министар није отишао, иако је фабрика у којој се експлозија десила у потпуности државна својина. Штавише, ни једно јавно гласило у Србији није му до сада ни тражило оставку.