Фокусирање на резолуцију само даље скреће пажњу са неопходних потеза и одржава заблуду о дипломатији која решава територијалне проблеме. Дипломатија је нијанса. Корпус је све друго набројано. Невоља је у томе што наши политичари уништавају корпус, а лоше нијансирају.

Како ћемо се, у супротном, убудуће поставити према било ком новом проблему? Да ли ћемо сутра, аргументацијом која наликује садашњем политичком миљеу, рећи да напуштамо Рашку или, можда, прекосутра Војводину само зато што су ти делови наше отаџбине некоме потребни, а нама и не баш претерано.

Уједињене нације су наша арена, морал, правда и принципи су наш домаћи терен. Ми се са „Квинтом“ и НАТО не можемо такмичити по војној снази, политичкој моћи и богатству, стога не смемо препустити нити једно борилиште где још постоји простор за аргументе

Ако је, дакле, расизам идеја да је расна припадност појединца или групе основ његовог друштвеног положаја – онда ту идеју у Србији у овом тренутку више него ико други проповеда „Друга Србија“ и то тако што, на опасан начин, конфронтира мањинске групе такозваној већини.

„Стару“ патриотску мисао, која је доминирала у делу владајућих кругова деведесетих, одликовала је, често, бруталност, ароганција, безобразлук, параноично коришћење „теорије завере“, и монополисање патриотизма (често и у сасвим утилитарне сврхе).

Mожда сам наиван, али рекао бих да нас је савремена историја довољно поучила да, ако су Американци, Британци и Немци незадовољни – мора да нешто радимо како треба. Бојим се да то „нешто“ има везе са „косовском политиком“ и актуелним спољнополитичким иницијативама.

По ко зна који пут, уверили смо се како се постаје идол и предмет обожавања у Србији и да та мешавина демагогије, симпатичног лика, снисходљивости пред камерама и окрутне борба за лични интерес иза завесе јесте кључ успеха.

Теорија завере је само етикета коју јак ставља слабом као умоболном. Стигматизује се и гетоизира покушај уочавања повезаности наизглед независних друштвених догађаја и, у њиховој позадини, усклађено деловање разнородних социјалних група.

Поставља се питање: да ли је председник Републике само гласоговорник страначко-тајкунских олигархија или је његова политичка и уставна обавеза да као функционер биран на општим изборима створи услове за обликовање најважнијих идеја.

Избори за савете су тако, уместо да буду допринос нормализацији стања у Србији и допринесу уклапању и лојалности етничких заједница, изазвали неслогу и сукобе не само са државом него и унутар мањинских заједница, у центру пажње је остало питање политичке моћи.