Изгледа да су „прва Србија“ и „друга Србија“ у много чему сличније него што је то било ко икада могао да замисли, а што постаје јасно тек у њиховом суочавању са, како ствари стоје, изгледа најбројнијом „трећом Србијом“ – коју углавном чини већина њеног народа.

Правдање напада на ненаоружану колону ЈНА 1992. и убијање њених припадника, фатално подрива тезу да је масовно убијање ненаоружаних припадника бошњачких формација у јулу 1995. представљало „геноцид“ или злочин планетарних димензија.

У протеклој деценији прљави новац је преплавио Србију уз прећутну дозволу државе, која је лошим законодавством омогућила његов улазак у легалне токове. Србија се нашла у опасности да постане тзв. „заробљена држава“, у којој криминал подрива и контролише институције.

Било би интересантно повући паралелу са недавно одржаним парламентарним изборима у Ираку где је поткупљивање гласача постало пракса. Поставља се питање колико смо ми близу нашем облику „иракократије“.

Оснивачи „Друге Србије“ били су углавном угледни универзитетски професори, пристојни и сталожени људи. Данас, неки од њених најистакнутијих представника просто се такмиче у вулгарностима, увредама и сексуално-вербалном егзибиционизму.

Земља, која је једном представљала сигурно уточиште за људе попут Спинозе, какве ни једна друга држава не би трпела, сада суди онима који имају спорне ставове.Слобода говора више не постоји у земљи једном познатој по својој толеранцији и слободи.

Ангажовање срспске дипломатије у троуглу са БиХ и Турском, која је, зна се, међу првима признала независност Косова, постаје све израженије, чак дотле да се изјава о давању агремана новом амбасадору БиХ саопштава у Анкари.

Пошто је морална уцена грађана Србије – да је резолуција једини начин да сперу љагу геноцида почињеног у њихово име – главни ако не једини аргумент њених предлагача, понављање основних чињеница у вези са Сребреницом увек је добродошло.

Можда суђење шесторки анархиста, у ситуацији када у Србији поново дивља криминал, и јесте излив политичке репресије и знак страха режима од било каквих социјалних немира, па макар их водио и Ратибор Тривунац.

„Принудна управа“ над Буњевцима наступила је у јеку вербалних напада хрватских националиста у Војводини на оне који не деле осећај припадности хрватском народу. У најосетљивије време буњевачким националним установама одузета је самосталност.