Свакако би најбоље решење било игнорисати параду. Празне улице, спуштене ролетне, па нека “свеци” марширају до миле воље! Нека на улици остану само увезени и плаћени гејеви, оперативци задужени да изазову инциденте и њихови организатори и господари.

Да такав сценарио представља реалну опасност, потврђује и број од око пет хиљада припадника полиције, колико их је најављено за ту „прилику“, па се и одговор некако сам намеће. Знају и они да од свег тог парадирања могу имати само политичке штете али тренутна власт више није у стању да самостално одлучује.

Чедомир Јовановић је још једном на време и послушно одиграо улогу „политичког електричног зеца тркача“ и може се очекивати да ће, по угледу на београдску политичку алхемију, бити стваране и нове политичке комбинације и трговачке трансакције.

Ту и тамо могу се чути констатације да ,,не треба напустити ниједно борилиште где још постоји простор за аргументе''. Па зар нема довољно ,,аргумената'' који сведоче да праве аргументе делиоци правде једноставно не желе да чују. То не значи да треба сагнути главу и ћутке трпети ударце.

Посебно сам срећан због истамбулске декларације. И док Милорад Додик одлази у Израел у покушају да умањи утицај Турске и потражи подршку, дотле ми планирамо изградњу споменика погинулим турским војницима у походу на Србију и Мађарску.

Медијска елита из евроатлантског сектора постројила у пропагандни фронт за објашњавање Србима зашто нам је Брисел важнији од Грачанице. Сада су брзометно ангажовани, и у аналитичаре произведени, представници чак и овдашњих огранака ЕУ бирократије.

„Случај Косачов“ показује колико је, у ствари, катастрофално стање у српским медијима и колико је наша јавност далеко од „објективног и непристрасног сагледавања стварности“.

Може се рећи да је НСПМ био нека врста полазне тачке за многе ауторе који учествују у овој умногоме недостојној полемици, који сада учествују у јавном животу и пишу на новим сајтовима и другим часописима. То само подиже вредност и значај Нове српске политичке мисли.

Суштина резолуције је да нема суштине. Ја бих операцију „резолуција“ преименовао у „хтели јесмо, смели нисмо“. Мени је лично било сасвим јасно да је идеја спољне политике Србије од старта била подела Космета, или бар неформална подела, евентуално широка аутономија.

Исход гласања у Генералној скупштини 9.IX 2010, сигурно не може бити ни победа, ни пораз, већ само један у низу догађаја, након којих следе нови догађаји. Ако буде пораз, будимо сигурни да ће то бити увод у нове нападе на наше државне и националне вредости.