Istini za volju, ovo jeste veoma komplikovan, bezmalo nerealan opis događaja, ali i takav kakav je, ima mnogo više smisla od Nikolićevog štajka žeđu i glađu na stiroporu s ciljem da se raspišu vanredni izbori za osam meseci.

Izgleda da Nemačka nije spremna da samo razmišlja, nego da javno razmišlja o preprogramiranju Evrope u svom sopstvenom interesu. Ona to možda neće učiniti, ili možda to neće učiniti sada – ali to je sada rečeno, i to će promeniti odnos Nemačke prema Evropi.

U Hrvatskoj je biti Hrvat čast, u Srbiji je biti Srbin sramota. U Srbiji se uvode zajednički udžbenici istorije, briše se kolektivno sećanje. Čak nema reakcija ni na današnju presudu koja je potvrdila da su naši sunarodnici etnički očišćeni iz Hrvatske-mada smo to već odavno svi znali.

U našoj javnosti se postavlja i dilema da li Demokratska stranka može da povrati razočarane birače i da li može da se trgne i u poslednjoj godini mandata i okrene rešavanju najvažnijih životnih pitanja.

Urednici i glavni autori Vidovdana štetočinski deluju na dobrobit nacije. Oni zamućuju intelektualnu oštrinu javnosti, laskaju neobrazovanju, zaluđuju publiku mega-teorijama zavere, te neprestano sumnjiče stvarne nosice borbe za demokratiju i nacionalnu suverenost.

Bilo da smo za, ili protiv ulaska Srbije u EU, moramo priznati da Evropa ima vrednosti, kao što ima i nedostataka. Problem je što naši evropromoteri tih vrednosti vrlo traljavo promovišu i plasiraju Evropu nama, kao i nas Evropi.

Nikolić sa svojim performansama (mitinzima, peticijama i sl.), a ponesen novim ispitivanjima izbornih preferencija, istupa samouvereno i agresivno u odnosu na drugu dvojicu, a više nego kooperativno prema Imperiji.

Mi mislimo da je priča o umešanosti Koštunice u atentat praktično nedokaziva. I mislimo da Koštunica u to nije upleten. Spekulacija o njegovoj umešanosti posledica je jednog nesretnog spleta okolnosti. Međutim, "Putevi Srbije" i Kolubara nešto su drugo.

Upravo je konstitutivnost jedno od temeljnih istorijskih dostignuća srpskog naroda koji je taj status izborio još u 19. veku, a naročito nakon Drugog svetskog rata kada je dao nemerljiv doprinos borbi protiv fašizma i doživeo stravičan genocid.

Prvo, nesumnjivo je interesantno gotovo potpuno ignorisanje obeležavanja godišnjice smrti Slobodana Miloševića i posvećivanje celog medijskog prostora godišnjici smrti Zorana Đinđića.