Biopolitičke prakse su ostavile trag kroz delovanja kvazipolitičkih zapadnih elita, ali i kvazinaučnih elita, kao i kroz mnoštvo kriptokulturnih – ali i kriptodemokratskih – praksi, zbog čega se danas i sam pojam demokratije shvata kao sumnjiva stvar.

Ne možemo, dakle, da ne postavimo pitanje, da li je ovo početak kraja EU, konstrukcije koja je započeta pre pedeset godina na temeljima vekovne utopije, a koja sada dokazuje da je nesposobna da ispuni svoja obećanja.

Postoji analogija između sadašnje diskusije o Iranu i politike Rusije na Balkanu u poslednje dve decenije. Balkan je dokazao štetnost već istrošenih međunarodnih formata u vidu različitih „petorki“ i anemičnih diskusija i odluka OUN. Zapad koristi efikasnije metode.

Razmeštaj američkih projektila izazvao je reakcije Rusije. Predstavnik ruskog Ministarstva spoljnih poslova izjavio je da: „Takve vojne aktivnosti ne pomažu jačanju zajedničke bezbednosti i razvoju odnosa poverenja u regionu”.

Sovjetski blok propao je pre 20 godina ne usled vojnog poraza, već zbog unutrašnjih ekonomskih protivrečnosti. Ovu imploziju nije predvideo niko sem šake ekonomista, gonjenih verom u zakone tržišta. Ti isti zakoni nam danas omogućavaju da predvidimo raspad Evrope, sa krizom evra kao prvim vesnikom.

Alijansa SAD – NATO Avganistance naziva Talibanima. Taliban je ideološki pokret, osnovan u Pakistanu 1979. godine pomoću Amerikanaca radi suprostavljanja sovjetskom upadu u Avganistan.

Ako se Evropa raspadne, Nemačka je jedina evropska zemlja koja može da formira alternativne moćne i kohezivne koalicije. Na pitanje koje su nemačke alternative za EU, uobičajen odgovor je Francuska. Ipak, istorijska alternativa oduvek je Rusija.

Drugi talas finansijske krize zapljusnuo je Evropu. Kriza sazreva već do kudikamo ozbiljnijih dimenzija, a njene posledice sve snažnije pogađaju stanovništvo. Tim pre što se zakasnela antikrizna politika svejedno pravi na račun neprivilegovanih slojeva.

Politički procesi koji prate ove trendove su, također, za većinu ljudi zas­trašujući. Vlast se koncentrira u rukama svjetske oligar­hije vrhova (supra)nacionalnih institucija i korporacija koja je na orve­lovsko-hakslijevski način u stanju kontrolirati većinu čovječanstva.

I sada, svega osam godina pošto su građani u svom džepu osetili opipljivi dokaz evropskog ujedinjavanja, izgleda da se taj projekt ponovo nasukao. Nemci (i Holanđani) time nisu dobili novu verziju dojčmarke, nego evropsku monetu koja je u najmanju ruku slična i franku, liri, drahmi, pezosu i eskudu.