Грчка се налази на историјској тачки преклапања неразвијених светова Медитерана и Балкана, и то има огромне импликације по њену политику и економију. Па ипак, баш као што је географија поделила Европу, она је и уједињује.

За турску владајућу Партију правде и развоја се каже да земљу социјално и политички усмерава према ауторитарним режимима Блиског истока. У стварности, она је можда најбољи бранилац европских вредности којег Турска данас има.

Са вашингтонске тачке гледишта, понашање Турске као савезника, према ирачкој политици, није било за поштовање. Са Анкарине тачке гледишта, политика САД према Ираку је трапава и поткопава турске интересе.

Четворица немачких професора који су 1998, отпочели безуспешни анти-евро процес пред уставним судом, сада спремају нову правну акцију. Њихове тврдње овога пута имају много веће шансе за успех.

Американци су упрли очи у Грчку, питајући се да ли ће њена судбина постати и њихова: старење становништва, ниска продуктивност и привредни раст, корумпирана влада, пренадувана овлашћења и политичка парализа – и на крају банкрот.

Споразум који су потписали председници Русије и Украјине у Харкову 21. априла, представља одговор две велике државе Источне Европе на изазове светске финансијске кризе, али и симболичну преломну тачку која је означила почетак заокрета.

У ствари наследник уговора СТАРТ I не говори ништа о америчким ракетама пресретачима или о политици конвенционалног брзинског удара и то довољно говори о њему.

Активност и самосталност Анкаре у међународним пословима повећавају се не по данима, већ сатима. Управо ће „турски гамбит“ у овој години заиграти Москва, Вашингтон и Брисел. И шансе Русије у тој игри су и најизгледније.

Влада Сједињених Држава је практично банкротирала. САД више не могу да приуште управљање светом до најмањег нивоа. Огромни државни дуг ће принудити Америку да напусти улогу глобалног хегемона.

Потпуно је јасно да су „европске вредности“ једна велика измишљотина. Европска унија је у суштини арена, где најмоћније земље намећу вољу слабијима. То што неке државе у ЕУ имају висок стандард за своје грађане, не значи да оне то хоће и за друге државе.