Турска представља нову синтезу захваљујући способности да повеже разнолике особине и историје. Турска је у стању да превазиђе дихотомије Исток - Запад, Европа - Блиски исток, Север - Југ.

Премијерско место може бити клопка за амбициозног Ивицу, јер њена краткотрајност, која би могла да буде програмирана још на почетку, на пример, Вучићевом апстиненцијом у власти, највише би штетила управо онима који су први потрчали за сиром у Николићевој мишоловци.

Уверен сам, без двотрећинске или макар доволујно комотне парламентарне већине, која би макар наговестила базично политичко јединство дубоко „располућене јабуке Србије“, ниједна влада неће имати потенцијал да земљу извлачи из дубоке економске, социјалне и моралне кризе.

Чак и у самом извештају о укупним резултатима избора има неправилности - број бирача који су гласали већи је од броја гласачких листића у гласачким кутијама (где су завршили гласачки листићи тог „вишка“ бирача – једино да су их неки бирачи однели кућама?!).

Још лагодније политичари у Србији одбијају стране амбасадоре, сада већ трећеразредне зелене каријеристе (откако више нисмо трусно подручје), када је немогуће усагласити вољу великих сила и личне интересе инокосних Срба.

Поздрављам свако смањење броја запослених у ванпривредном сектору, па тако и смањење броја посланика Народне скупштине. Али ако се истовремено са смањењем броја посланика не приступи и промени изборног система – џаба кречимо.

Неке земље које су бојкотовале имају проблеме са сопственим дисидентима. Домаћа јавност која лако плане и лако заборави можда недовољно уочава да у овом случају Србија није била једина којој је био калкулатор пред очима.

Све озбиљне политичке анализе показују да је средишно место и главно чвориште неодговорности у политичким партијама и начину како оне функционишу у нашем друштву. Саставни део овог процеса је и деловање провладиних економских експерата, партијских маркетиншких стручњака и спин-делатника.

Политички елитизам, страначки обојен, већ је дуго присутан у Србији, својствен поготово онима који су своје каријере почињали управо у политици, претварајући је у професију са доживотним запослењем.

За разлику од Ирана, Турска се на прихватљив и ненаметљив начин „улагује“ арапском јавном мњењу, подстиче модернизацију Блиског истока и охрабрује његово културно повезивање са Западом.