U Moskvi je veoma malo analitičara koji smatraju da će se kandidovati i Medvdev i Putin. To bi, kako se ocenjuje, bacilo ružnu senku i na jednog i na drugog političara i čak možda dalo šanse nekom trećem da se umeša u predsedničku trku. A takvih kandidata će svakako biti.

U ovom smislu, Sveti duh je ovde sad sa nama. A tamo dole na Volstritu su pagani koji bogohule i obožavaju idole. Sve što nam treba jeste da budemo strpljivi. Brine me ako se dogodi da sada samo odemo kućama i da se u budućnosti godišnje sastajemo i nostalgično prisećamo kako je lepo bilo.

Libijski rat se, dakle, već sada izvrgao u fijasko nalik Sueckom (1956) ratu. Ova ocena može da se brani ne samo efektima i mogućim za sve umešane nepovoljnim ishodima rata, već i činjenicom da je Gadafi bio i ostao dosledan nosilac Naserove ideologije.

Tvorci ruske spoljne politike trebali bi da izvuku neke pouke od kineskog lidera Deng Sjaopinga. Reč je o tome, da se odustane od tradicionalnog geopolitičkog pogleda na svet, onako kako se Deng odrekao komunističkih dogmi.

Stros-Kan veoma smeta ne samo Sarkoziju, već osobama čija je moć u poređenju sa Sarkozijevom tolika da vlast francuskog predsednika izgleda smešno.

Možda do sada najočigledniji primjer osporavanja Lukašenka i njegovo skidanje sa vlasti zatražio je DŽon Mekejn koji je u toku nemira u Egiptu i svrgavanja Hosnija Mubaraka poručio da čuvenog „Baćku“ čeka ista sudbina kao i svih arapskih lidera.

Posebno je degutantno na koji način Žarković trijumfalistički citira delove teksta advokata Branka Pavlovića koji je, navodno, slavodobitno izašao iz Miškovićeve kancelarije kada je za male akcionare Ce Marketa obezbedio duplu cenu nego što je nudio Merkator.

O pokušajima prekrajanja istorije moskovski mediji pišu godinama a pojedini komentatori i političari pozivaju na uzbunu. Povod je nastojanje pojedinih krugova na zapadu da na tendenciozan način prikažu događaje iz Drugog svetskog rata.

Nije li vučićevsko-medijska halabuka o hapšenjima vezanim za korupciju samo perfidna pokrivalica za naš sve veći nacionalni sunovrat? Ne prikriva li se njome „naše“ narastajuće prihvatanje i priznanje nezavisnog Kosova?

Možemo npr. od njih čuti: Koštunica je „svetlo na kraju tunela“. Ali, nismo li u tunelu velikim delom zahvaljujući njemu? Takođe se priča: Koštunica je „mudar“, Koštunica je „u pravu“ i tome slično. Ali mudar čovek je u pravu unapred, a ne unazad.