Zato nas, čak i bez Kosova, ista ona (evropska) logika koja je dovela do briselske amputacije bez anestezije, navodno u ime „evropske budućnosti“, može udaljiti i od demokratije i od zamišljene Evrope i od boljeg života.

I tako se jednog dana Hrvatska probudila shvativši da njeni školarci daleko više vole Mileta Kitića nego bečke valcere. Nakon prvobitnog šoka i mučnog perioda suočavanja sa „mračnom stranom“ sopstvene popularne kulture, polako je usledilo i pomirenje sa sudbinom.

Šarenilo vrednosnih sistema koje toliko „lepo zvuči“ kada mediji prenose zajedničke molitve hrišćanskih, muslimanskih i jevrejskih sveštenika u Zukoti parku, sada se pokazuje kao prepreka.

Neki od spomenutih Srba žive u zabludi da su naše institucije nefunkcionalne i neodgovorne, pa da se sve ovo dešava zbog javašluka u njima. Nažalost, to nije slučaj, jer su te institucije izuzetno efikasne kada to treba da budu, ali skoro nikad kada se radi o pravima većinskog naroda u Srbiji.

Svako ko je razuman, zna kolika se opasnost za slobodu javne reči krije u ideji da se novinarima sudi zbog iznošenja informacija ili vrednosnih sudova. Ali, ako u njima nema direktnog pozivanja na zločin, to su samo "pogrešne", ali nikako ne i "zločinačke" informacije. 

Sindikalne vođe su bile stalno na čelu pritisaka na kolebljive narodne poslanike da obore vladu i izazovu izbore koji bi mogli da okončaju Papandreuovu političku karijeru. Posle njegove nepromišljene najave referenduma i događaja koji su usledili, možda će i postići to što žele.

A šta su vladike zapravo učinile? Kada su izašle u javnost sa jasnim i „marketinški efektnim“ istupima, odjednom je postalo bitno da se poštuje nekakav politički bonton?! Da li nam posle svake propale gej parade prozapadne NVO i liberalistička lovačka društva u glas poviču da to predstavlja „smrt države“?

Grupa NVO i medija okupljenih oko „očuvanja tekovina slobode i demokratije“ objavila je pre nedelju dana veoma ambiciozan i medijski propraćen pamflet koji se bavi upravo globalnim problemom gušenja demokratskih praksi globalnog opadanja poverenja u institucije demokratije i građanskih prava.

Pristalice različitih modaliteta ove strateške opcije na francuskoj političkoj sceni su lideri levice, centrista Fransoa Bajru i izdvojena frakcija vladajuće UMP na čelu sa Domenikom De Vilpenom, koji je formirao i novu stranku čiji je lider Pokret za republiku.

Posle Tadića i demokrata, pod maskom nekakve „nacionalne“ i „proruske“ opcije dolazi još radikalnija prozapadna opcija u liku Nikolića i Vučića, koja tu radikalnu prozapadnu politiku obavlja pod maskom „srpskog patriotizma“ i „rusofilije“.