A na nama je da procenjujemo šta je od toga korisnije za zemlju, a ne da emotivno stajemo na jednu ili drugu stranu. Šta nas briga da li vetar duva u leđa Peconiju ili Filipu Morisu? Važno je da naš brod, po mogućstvu, zaplovi brže.

Eksperti podržavaju po ovom pitanju ruskog premijera, a u poziciji Medvedeva zapažaju početak tendencija koje ne mogu, a da ne izazovu zabrinutost. “Danas mi vidimo objedinjavanje zapadne civilizacije, civilizacije zapadnog sveta, koja dovodi u pitanje princip suverene nacionalne državnosti”, smatra  Korovin.

Hvala ti, Borise, što si bio dovoljno sposoban, politički talentovan i dovoljno dosledan u pravljenju kompromisa da postaneš predsednik Srbije po Miloševićevom ustavu i tako prekineš institucionalni vakuum koji je našu državu činio neozbiljnom.

U slučaju Uroša Mišića radi se o demonstraciji policijske oholosti. Nekome je palo na pamet da pokaže šta se dešava sa onima koji nasrnu na nedodirljivu policiju, ma kakva ona bila. Nesumnjivo je ceo istražni postupak tako montiran da se momku natovari na leđa sve i svašta.

Nema veze što je u pitanju jedna od zastava zemalja učesnica Svetskog prvenstva u rukometu, čiji je Hrvatska domaćin. Dobro građana je uvek na prvom mestu, pa su preventivno uklonjene sve zastave i problem rešen.

Severna Koreja je iz intervencije u Libiji izvukla sledeći nauk: ne smarajte se pravljenjem dila sa Zapadom o odustajanju od svog nuklearnog programa. Odvraćanje je važnije.

Uveren sam, bez dvotrećinske ili makar dovolujno komotne parlamentarne većine, koja bi makar nagovestila bazično političko jedinstvo duboko „raspolućene jabuke Srbije“, nijedna vlada neće imati potencijal da zemlju izvlači iz duboke ekonomske, socijalne i moralne krize.

Nije bilo pitanja iz političkog i javnog života a da ga se Nikola Milošević nije smeo dotaći, dobro izanalizirati i predstaviti javnosti u punom svetlu. Ta crta ga je krasila do kraja života. Posebnu hrabrost ispoljio je u kritici boljševičke teorije i prakse.

A njihova kategoričnost i hrabrost danas predstavlja, po ko zna koji put u našoj istoriji, zalog za budućnost, zahvaljujući kome naša deca neće morati da crvene kada ih neko pita „sećaš li se Libije“.

Još lagodnije političari u Srbiji odbijaju strane ambasadore, sada već trećerazredne zelene karijeriste (otkako više nismo trusno područje), kada je nemoguće usaglasiti volju velikih sila i lične interese inokosnih Srba.